Cigani lete u nebo

Dana 16. decembra 2017. na sceni niškog Narodnog pozorišta održana je premijera mjuzikla Cigani lete u nebo u izvođenju ansambla od oko pedeset članova, kako glumaca, tako i profesionalnih igrača i horskih pevača, a sve to u organizaciji Desimira Stanojevića, koji je i niškoj i beogradskoj pozorišnoj publici već dobro poznat kao reditelj uspešnih mjuzikala.

Događaj je sâm po sebi prvorazredan ako se zna da Nišlije nemaju često prilike da uživaju u magičnom spoju pesme, igre i ljubavne drame. U prethodnom periodu, kad je u pitanju mjuzikl, niška publika mogla je povremeno da gleda jedino Violinistu na krovu, takođe u režiji Desimira Stanojevića, koji je tom prilikom tumačio i glavnu ulogu.

Upravo vođen uspehom Violiniste pred niškom publikom, ali i brojnim drugim mjuziklima koje je režirao i igrao u Pozorištu na Terazijama, Desimir Stanojević se, prema sopstvenim rečima, odlučio da u niškom Narodnom pozorištu prikaže relativno zahtevan mjuzikl Cigani lete u nebo zato što veruje u potencijal Niša kao kulturne sredine, pa je upravo zbog toga u realizaciju, pored stalnih članova ansambla Narodnog pozorišta, uključio i Akademsko pozorište Studentskog kulturnog centra, Pozorište lutaka, horove, plesne škole i amaterske glumce, a vidljiv je i rad brojnih stručnjaka iz oblasti muzike i koreografije.

Iako u najavi mjuzikla stoji da su Desimir i Nada Stanojević adaptaciju uradili na osnovu pripovetke „Makar Čudra“ Maksima Gorkog, ipak je tačnije reći da je ovo pozorišna verzija (ili čak pozorišni rimejk) čuvenog sovjetskog filma Cigani lete u nebo (1976) reditelja Emila Lotjanua. Istina je da se i Lotjanuov film jednim delom zasniva na pripoveci „Makar Čudra“, ali je tekst Maksima Gorkog poslužio samo kao inspiracija za stvaranje mnogo kompleksnije priče nego što je kratak osvrt na ljubav između konjokradice Lojka Zobara i veštice Rade.

U adaptaciji za niški teatar, gotovo svi dijalozi, pesme i scene u potpunosti su preuzeti iz filma, naravno u onim slučajevima gde se to moglo učiniti zbog uslova koje dozvoljavaju dimenzije same pozornice.

Ipak, dobra strana vernosti originalu jesu muzičke numere, koje su i u izvođenju niškog ansambla podjednako očaravajuće i potresne. Iako nisu sastavni deo priče, već deluju kao intermezzo između dve scene, upravo romske pesme i igre najbolje dočaravaju ambijent, epohu i zaplet. Da efekat bude jači, reditelj je neke pesme delimično preveo sa romskog i ruskog na srpski, tako da publika sada, pored toga što uživa u muzici, shvata i smisao samih pesama.

Zanimljiv je i jedan mali muzički iskorak, jer numera „Cigani ljubljat pesnji“ zapravo nije iz filma Cigani lete u nebo, ali i pored toga, svakome će se i ovaj poetski tekst učiniti kao sastavni deo izvornika, a i refren u srpskoj verziji „Još uvek znam da sanjam“ – savršeno se uklapa u celu priču i mogao bi se čak istaći kao njena poenta.

Razume se da su u predstavi morale izostati zahtevne filmske scene koje se, prvenstveno iz tehničkih razloga, ne mogu prilagoditi okvirima teatra, ali ko se dobro seća filma, lako može zamisliti da su se svi preskočeni kadrovi zaista i desili iza kulisa, pa se na nekoliko trenutaka može i prisetiti dotičnih scena dok mnogobrojni ansambl bude izvodio numeru koja se za njih vezuje.

Predstava se i inače ne drži doslovce u svemu filmske priče. I one scene koje su preuzete iz filma, iznova su adaptirane i prilagođene pozorišnim prilikama, ali se u nekoliko slučajeva upravo tu pokazala slabost adaptacije, čak i ako se ne poredi sa filmskom verzijom.

Mnoge scene za koje bi svaki prosečni gledalac očekivao da budu efektnije, moćnije i potresnije ipak ostaju blede, često nedorečene, verovatno i stoga što su u senci masovnih plesnih scena. Može delovati da je mjuzikl napravljen samo radi mjuzikla, da se kaže kako se u niškom teatru ponovo čuje pesma i gleda raskošna igra, a to nije dovoljno da bi ovakva predstava bila u celini pozitivno ocenjena, jer mjuzikl ipak nije kabare niti koncert, nego se pored pesme očekuje i jasna radnja, upečatljiva gluma, dijalozi koji publiku treba da ostave bez daha.

Istini za volju, ni sami Lotjanuovi Cigani ne bi bili toliko popularni da nije masovnih scena romskih čergi i igara, bez kojih filmska priča možda i ne bi bila uzbudljiva, te bi se zaista svela na originalni kratki ljubavni zaplet iz priče „Makar Čudra“.

Međutim, ako su niški plesači i pevači donekle i uspeli da raskoš filmske igre i muzike prenesu na scenu, ipak je bilo preterano očekivati da glumci Aleksandar Marinković i Maja Vukojević-Cvetković sa istim uspehom odigraju Lojka Zobara i Radu onako kako su to svojevremeno učinili Grigore Grigoriju i Svetlana Toma. S tim u vezi, pomalo je čudan i Stanojevićev izbor glavnih glumaca, jer su Marinković i Cvetkovićka vidljivo stariji od uloga koje tumače, mada je, sa druge strane, jasno da takve karakterne i fatalne ljubavnike ne mogu igrati glumci koji nemaju dovoljno iskustva.

Možda i ne treba kod svakog detalja tražiti paralelu sa Lotjanuovim Ciganima, ali pošto je sasvim jasno da je mjuzikl rađen na osnovu filma, a ne na osnovu priče Maksima Gorkog, onda su neka poređenja neizbežna, pa tako Rada u tumačenju Maje Vukojević-Cvetković, i pored sjajne igre i pesme, nikako nije ona filmska Rada koja je, pre svega, veštica urokljivih očiju i svojevrsna femme fatale romske čerge. Naravno da nije trebalo iskopirati lik iz filma, ali kako je Rada jedina žena koja uspeva da ukroti nestalnog avanturistu Lojka, čini se da u niškom mjuziklu ona ipak nije toliko ubedljiva, pa na kraju i nije baš jasno zbog čega ljubav između nje i Lojka ne može biti ostvarena dok jedno od njih dvoje ne popusti u svom ponosu.

Iz brojnog ansambla teško je izdvojiti najbolje ostvarene uloge, tim pre što nije svako ni imao prilike da se podjednako dokaže na sceni, ali treba istaći lik Lojkove majke u tumačenju Ivane Nedović, kao i grofa Antala kojeg je odigrao Miroslav Jović jer, iako su se i dalje držali književnog predloška, ovi su glumci uspeli da svoje likove donesu na jedan potpuno nov i originalan način, oslobođen bilo kakvih filmskih uzora.

Nedorečeno ostaje istorijsko-geografsko određenje radnje, jer iako je kroz dve-tri replike naglašeno da se priča događa na početku XX veka, iako se kao lokaliteti pominju Karpati, Tisa i Galicija, nije baš jasno da li je u pitanju tadašnja Austrougarska ili Rusija, a zabunu stvaraju i policajci u austrijskim uniformama pred slikom cara Nikolaja II Romanova.

Premijera mjuzikla Cigani lete u nebo ne mora značiti da je rad na ovom ostvarenju u potpunosti završen i da će sve ostati takvo kakvo je. Kada je u pitanju kompleksno delo koje zahteva mnogo rada, ne može se sav kvalitet postići ni na samoj premijeri, nego će glumci tek kroz nova izvođenja imati prilike da uočene nedostatke isprave i time još više doprinesu usavršavanju cele predstave. Što se duže bude zadržalo na niškoj sceni, ovo će ostvarenje sigurno biti sve kvalitetnije.

Zbog svega toga, vredelo bi pogledati mjuzikl Cigani lete u nebo nekoliko puta, ne samo da bi se zapazilo šta je u međuvremenu popravljeno i dorađeno, nego i zbog neverovatnog poleta i slobode koji se zaista osete dok se sa scene niškog Narodnog pozorišta iznova sluša svevremena romska melodija u kojoj se uživa čak i kada se ne zna tačno značenje samih pesama.

Foto: Narodno pozorište Niš