Dabogda te majka rodila

Predstave koje su duže na repertoaru više volim da gledam nego pretpremijere i premijere. Valjda sama uigranost glumaca i njihov osećaj za publiku raste tek posle više izvođenja. Zoran Radmilović je svojevremeno govorio: „Mislim da bi kritičari trebalo da pišu o tome kako predstava nastaje, ne samo o rezultatu premijere, jer to je samo jedan tren u životu predstave, ne uvek prvi. Da pišu nekad o desetoj ili pedesetoj reprizi, da žive s predstavom, kao što mi to činimo”. Čini mi se da se isto i odnosi na publiku, koja predstavu može da „oseti” nakon više igranja.

U oktobru, našla sam se i ja u publici, ne znam na kom izvođenju predstave „Dabogda te majka rodila”. Ovo delo Vedrane Rudan, u dramatizaciji Tanje Mandić Rigonat, koja potpisuje i režiju, postavljeno je na sceni Ateljea 212, već više od dve godine.

Pri samom početku ove predstave ukazuje se publici da će igranje biti u ruhu britkog i direktnog jezika Vedrane Rudan, pa „ko voli neka izvoli”.

Primorci su samozatajni ljudi. O njima se baš ništa ne zna. Dalmatinci vole blitvu i tužne pesme o papi, didi, staroj materi i staroj curi koja godinama čeka svog kapetana. Ko su Primorci? Niko nikad nije istražio zašto Primorke piju, bacaju se u bunar ili truju tabletama, i zašto Primorci ne govore o svojim pijanim ženama ili onima koje su skočile u bunar. Primorci su ćutljivi.

O Primorcima, o geografskom prostoru koji svojim prirodnim naličjem dodeljuje karakterne osobine ljudi, sudbinski spojenim kroz delovanje patrijarhata i krute tradicije. O onom primorju o kom ljudi na kopnu ne maštaju, pa čak i ne veruju da postoji, Tanja Mandić Rigonat je kroz delo Vedrane Rudan, ogolila likove i njihove intimne priče prožete traumama.

Na sceni posmatramo Majku i Ćerku, njihov izopačen i traumatičan odnos, koji se provlači kroz sadašnjost do prošlosti, otkrivajući kakve su to traume skrivene u njihovim likovima, muško-ženski odnosi koji su ih obeležili, o ocu silovatelju (u ovoj predstavi glumi Nenad Ćirić), odrastanju bez nežnosti, uz odsutnost i grubost. Rediteljka je vešto uklopila odnos majke i ćerke – on je prikazan kroz različite situacije i uglove posmatranja, vraćajući se u prošlost kroz traumatični narativ. Marta Bereš u ulozi Ćerke istančano je komunicirala sa publikom kroz sve slojeve svog lika, dok je Majka, Svetlana Bojković, unela ulogu onemoćale starice koja na sceni konstantno kuka – kuka o životnoj boli, bila ona fizička ili duševna – dok na drugoj strani posmatramo ne tako brižnu Majku, koja je negde na polovini svog života i odustala od njega.

Scenografija je podeljena (ali ne i odvojena) na dva dela koji čine celinu. Jednim delom prikazani su kreveti u kom leže Majka i Gospođa, njena cimerka u staračkom domu, a druga je Ćerkina prodavnica anđela – koju čine brojni anđeli, raznih boja. U prodavnicu svraćaju žene bez imena, raznih sudbina, ne bi li potražile sreću i isceljenje (od muškaraca) kupovinom anđela, ili jednostavno ispričale svoje priče. To su po svojim životnim sudbinama Depresija (Dara Džokić), Glaukom (Branka Šelić) i Želja (Sofija Juričan). Njihove epizodne pojave donose predstavi osveženje, naročito gluma Sofije Juričan sa vrlo izraženim afektom u pojavi.

Dijalozi, ali i misli koje se pretaču u reči, ponekad stvaraju depresivnu atmosferu, složićemo se, samo delo nema vedru poruku, da bi bili prekinuti nizom komičnih situacija. Najviše ih čine, Gorica Popović kao Gospođa, koja se oglasi u nekoliko trenutaka, i Isidora Minić kao glavna sestra, prolazeći povremeno scenom i izgovarajući replike o tome da će sve biti dobro i „da za sve treba imati strpljenja”. Hor starica, koje se pojavljuju u centralnom, uzvišenom delu scene, donosi nam više puta presek predstave. Najupečatljiviji deo horskog pevanja predstavlja pevanje dečije pesme „Rodila nas majka”, uz komične pokrete koje zajedno čine.

Lik Anđela, koji je dodeljen Jovani Stojiljković, simbolično vodi publiku kroz predstavu. Nijednog trenutka ne silazi sa scene, „lebdi” oko likova, i konstantno vodi razgovor sa Ćerkom, kao njen anđeo čuvar. Njen lik pomalo je nedefinisan, on razbija različite narative predstave i uvodi publiku u nove, sve dublje situacije, i sve problematičnije odnose majke i ćerke. Katkad i postavi pitanja na koja Ćerka nema odgovor: „Šta je ljubav deteta prema majci?”; „Trauma, koliko traje trauma?”; „Kad ljudi odrastu?”...

Interesantan deo predstave je pojava zeca – koji se s početka nalazi ispred zavese, a na kraju završava u rukama Anđela – sve vreme igranja predstave obitava u svom kavezu, i predstavlja sponu Majke i Ćerke. 

Otac silovatelj i mučitelj, glava porodice; majka alkoholičarka, koja je ceo život zatvarala oči pred istinom, izgubivši životne ideale; Rođena, njihova druga ćerka (Dragana Đukić), sudbinski predodređena za mukotrpan život i bolest. Sve to dovodi do prezrelog očaja i gnušanja Ćerke. Predstava kroz scene prelazi iz komedije u tragediju, iz tragedije u komediju, i tako sve do kraja.

Voleo neko ili ne Vedranu Rudan i njen pripovedački izraz, reakcija publike je bila dovoljna da odgovori na pitanje o tome kako im se dopala predstava, a reagovali su na brojne scene, smejali se i komentarisali među sobom najizraženije delove predstave.

Zasigurno, meni je bio najvažniji momenat posle predstave, dok smo se još kretali pozorišnim prostorijama, komentari srednjoškolaca, koji su verovatno organizovano došli. Među sobom oni su govorili da predstava ima dubinu, da im se dopala, a ono što je najvažnije postavlja suštinska pitanja.

I odjednom sve gore napisano postaje nevažno naspram njihovih izrečenih misli. Kao neko ko ima dodira sa prosvetom, osećam potrebu da napišem koliko je teško pokrenuti mlade ljude pre svega za odlazak u pozorište, ali i vraćanje istom. Predstave koje to učine mogu se smatrati važnim za njihovo dalje usmerenje. Reakcije tih mladih ljudi, po meni su najviše rekle o predstavi. Mislim da su i dovoljne kako bi postale njen zaključak.

Foto: atelje212.rs