Dan kada smo se sreli

Dan kada smo se sreli je, u svom osnovnom značenju, „realna pozorišna fantazija“ o susretu sa samim sobom. Taj susret je, istovremeno, i vrlo konkretan, jer je stilizacija i interpretacija konkretnih susreta ljudi koji čine ovaj projekat, ali i arhetipski, jer je i kreacija nastala iz apstrahovanja susreta kao pojma i kategorije. (Ali, bez obzira da li se bavi ličnim ili arhetipskim, Dan kada smo se sreli koristi isti mitsko-magijski kod u scenskom formulisanju svih svojih susreta, a upravo mu taj kod „obezbeđuje“ još jedan veliki susret – sa suštinom umetničkog izraza.)

Dakle, i konkretan čovek i ljudi. To nije paradoks – paradoks je to što je čovek širi pojam od čovečanstva. A ovim pristupom taj paradoks je zaobiđen.

Dan kada smo se sreli se, osim tog baznog susreta sa samim sobom, bavi i ostalim susretima – sa drugim ljudima, sa svakom pojavom (konkretnom ili „apstraktnom“), sa svakim „entitetom“ i svakim iskustvom za koje postoji reč u rečniku. Čak je i sama scenska konkretizacija Dana kada smo se sreli neki oblik meta-susreta između (najmanje) dve umetnosti – Dan kada smo se sreli je sinkretična forma izražavanja u kojoj se sreću (i na specifičan način postaju jedno) elementi glume (dramskog teatra) i plesa (odnosno „koreografskog“ pokreta). I muzike i svetla, naravno. Da ne bude zabune – Dan kada smo se sreli nije mjuzikl i nije koreo drama. A jeste novi oblik scenskog izraza. I jeste pozorište. Novo, visokoestetizovano – ali ne i hermetično. Pravljeno je za publiku. Za susret sa publikom.