Dekameron

Ako izuzmemo sitne trendove, ako ih zanemarimo kao „hajp“ koji nije od poverenja, vidimo jasno i osećamo da ne postoji ono vreme i ovo vreme, već jedno isto vreme. Čovečanstvo je u svojim najdubljim strahovima, najvišim stremljenjima, najvećim lažima i najintenzivnijim gladima uvek bilo isto. Menjaju se kostimi.
Meso ispod njih je ono isto. Ono buja, traži svoje. Ono boli, truli i propada. I onda, kao i sada, ljudski um bi samo hteo da tom mesu produži rok, da ga učini besmrtnim. To je njegova večna opsesija, bila i u vreme kuge u Bokačovoj Evropi, i sada je. I ta opsesija je ona što gomila neverovatne količine preskupog đubreta na račun nemoćnih, ta opsesija hrani verske kultove i lažne proroke, idolatrije raznih vođa, pretencioznu umetnost „posvećenih“, uopšte nepregledna mora svakojakih samoobmana.
Ana Đorđević u intervjuu Nini Popov, Dnevnik