Hronika palanačkog groblja

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Hronika palanačkog groblja

Premijera: 23. jan 2019.
Pisac: Isidora Sekulić, Režija: Ivan Vuković

Igraju:

Bojan Veljović – čika Avram
Nebojša Vranić – učitelj Branko
Marija Gašić – Palanka, Jana
Nikola Rakić – Kosta Zemljotres, Toma (Brankov otac), Palanka
Aleksandar Đinđić – Srećko, Josif Vlaović, Mija Fruščić
Suzana Lukić – Seka, Leksa, Soka
Ema Stojanović – Ristana, Ruža ciganka, Koda

Dramatizacija: Jelena Mijović, Dramaturg: Jovan Ristić, Scenografija: Marija Kalabić, Kostim: Ivana Mladenović, Muzika: Irena Popović Dragović

 



Na obodu kruga zajednički su početak i kraj.
Heraklit, fragment 103.

Glas razuma Isidore Sekulić nadjačao je palanačko domunđavanje. Kao pozvan i prozvan da razloži i ispita ovu našu palanku danas. Zbog toga mi se čini izlišnim eventualno pitanje zašto „Kronika palanačkog groblja“ sada i ovde, a odgovor toliko očigledan i kristalno jasan da bi bilo uvredljivo izgovoriti ga.

Neki likovi i neke sudbine iz Isidorine „Kronike“, predviđene za neku sledeću dramatizaciju, sami su se gurali, zatim se i ugurali i u ovu. Sasvim sigurno da nas podsete da je antisemitizam nedvosmislena potvrda nacizma. Da nam pokažu gde počinje put za Holokaust i kojim se rečima popločava. Jer, velika je moć reči, posebno onih izgovorenih.

Iz nekih razloga, i Heraklitove „vlažne duše“ skakutale su besvesno, kao statisti masovki zarobljene u memljivom palanačkom enterijeru. Uspavane, odustale od borbe i promene, zaboravivši davno da je „suva duša najmudrija i najbolja“. Jer, u palanci dijalektike nema, a nema ni eksterijera.

I, kao što kaže na početku „Filozofije palanke“ Radomir Konstantinović:
„Iskustvo nam je palanačko.

Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetost. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta.”

Prvobitna svrha palanke postala je njen usud. Palanke su nekada bile drvena utvrđenja koja su se nalazila na putevima kojima se prilazi važnoj tvrđavi ili gradu. Služile su za zaštitu vojnih logora, pograničnih naselja, stanovništva u zbegu. Štitile su od neprijatelja iz spoljnog sveta. I nastavile tako, vekovima pošto je neprijatelj otišao drugim poslom, jer i neprijatelj ima neka posla, prestravljene svim što dolazi spolja, još više onim drugačijim i nepoznatim unutar bedema. Zatvor nam je postao utočište, neprepoznatljivo kao zatvor, jer smo zaboravili ukus slobode. „Ni za ime pravde ne bismo znali da nije nepravde” svetli Heraklit iz mraka.

I šta nam je sada činiti u toj palanci, sa tom Palankom, šta drugo nego srušiti zidove bedema/ tamnice sa kojom smo srasli i postali ona sama? Šta drugo nego pratiti i slušati onaj far palanke, Učitelja Branka, koji viče “Svet, da, svima bi nam trebalo, svima nama Srbima koji smo se ovde dole stisnuli kao na dnu cediljke…” . Nema veze što je Učitelj Branko odavno mrtav, i svi mi, palančani. Sloboda je iza bedema. Svetli i peva radosno.

Jelena Mijović