Kavalerija rustikana

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Kavalerija rustikana

Premijera: 28. jan 2017.
Pisac: Pjetro Maskanji, Režija: Ivan Stefanuti

Igraju:

Santuca, mlada seljanka - Svitlana Dekar / Valentina Milenković / Ana Rupčić, k.g.
Turidu, mladi seljak - Aleksandar Saša Petrović / Nikola Kitanovski, k.g.
Lučija, njegova majka - Nora Čonkić Petrović
Alfio, kočijaš - Nebojša Babić
Lola, njegova žena - Maja Andrić

Učestvuju: Orkestar i Hor Srpskog narodnog pozorišta

Libreto prema delu Đovanija Verge napisali: Đovani Tarđoni-Toceti i Gvido Menaši, Dirigent: Aleksandar Kojić / Dejan Savić, k.g., Scenograf i kostimograf: Ivan Stefanuti, Režiju prenosi: Aleksandar Nikolić, k.g., Adaptacija scenografije: Saša Senković, Adaptacija kostima: Mirjana Stojanović Maurič, Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović



U čemu leži magija Kavalerije rustikane? Zbog čega je publika tako strastveno voli od trenutka nastanka? Zašto intenzitet tog obožavanja ne opada, iako su se svet i pojedinac u njemu radikalno promenili od praizvedbe 1890?

U tradicionalnom modelu poznodevetnaestovekovne opere, intimni i moralni lomovi visokomimetskih protagonista i antagonista mere se propašću ili spasom čitavih kraljevstava, dok višečasovnu predstavu izvodi veoma kompleksan, mnogoljudan i virtuozan ansambl. Muzička i dramska misao uvek imaju ambiciju da budu višeslojne, obligatorno političke, filozofske i humane, a u svom izrazu stilizovane i otmene.

Kavalerija rustikana je bila scensko iznenađenje koje je odjeknulo kao bomba, ostvarilo momentalni uspeh i široku popularnost. Autor je sa jasnom namerom odstupio od očekivanog.

Priča o velikim strastima „običnih ljudi“, „malih ljudi“, a propuštena kroz sočivo operske umetnosti, umela je da se kao precizna oštrica noža (o kojoj peva protagonista Turidu) zabode pravo u grudi slušalaca. Element „pravog života“, do tada čak nepoželjan u operi, neodoljivo zavodi publiku. Maskanjijev muzičko-dramski izraz omogućava slušaocu/gledaocu da porine u mrak i svetlosti svih trenutaka sadašnjice, da uhvati i prepozna bezbrojne nijanse emocija, da se identifikuje ne sa nepoznatim španskim infantom Karlom ili egzotičnom faraonovom kćeri Amneris (dalekim i apstraktnim ličnostima) nego sa novim likovima čija su emotivna preživljavanja kompleksna, a psihologije uverljive i detaljno izrađene.

Da li su nama ovde i danas, nakon skoro 130 godina od praizvedbe, Santuca, Turidu, mama Lučija, kum Alfio i kuma Lola, sicilijanski seljaci, daleki i apstaktni, kao što su publici s kraja 19. veka Maskanjijevim savremenicima) bili daleki infant don Karlo i faraonka Amneris?

Upravo u odgovoru na ovo pitanje leži srž Maskanjijeve misli: u najdetaljnijem bavljenju psihologijama ovih petoro ljudi, autor nam na anatomskom operskom stolu raseca njihove mozgove, srca, reproduktivne organe i do najfinijih detalja nas upoznaje sa njima. Mi, publika, više nismo „gledaoci/slušaoci“, mi postajemo „svedoci“. A, zahvaljujući Maskanjijevom operskom času anatomije postajemo „involvirani svedoci“.

Aleksandar Nikolić, reditelj