Laža i paralaža

„Laža i paralaža“ odigrava se u ovoj nama toliko dragoj Vojvodini. Na prostoru za koji znamo da je mesto stalnog vašara, ali uporno ostajemo i opstajemo na njoj. Do sledećeg vašara čuvamo licidarsko srce, kupljeno u tom metežu, jer želimo taj vašar da pamtimo po nečem lepom. Kao, uostalom, i sve u životu. I dom svoj gradimo po ugledu na njega. Da bude lep, okićen, gizdav, pa makar i gorak kao što je i ta vašarska uspomena. Svašta se u njemu dešava. I lepo i ružno i tužno. I slatko i gorko. Ali naš je. Ne damo ga. Svima sugerišemo: „Idite odavde. Ovde života nema.“ Decu školujemo po raznim inostranstvima, ali mi – ostajemo. Takvi smo kakvi smo, ali pripadamo tom licidarskom srcu, tom gorkom kolaču koji mesimo celog života. Tu nam je mesto. Tu smo mi – mi. Nije da ne poželimo da budemo drugačiji, da budemo kao „neki tamo negde“. Tu želju smo uvek skupo platili. Ipak kad nam neko iz daleka „od ugleda“ dođe sa šarenim lažima, lažnim obećanjima nerealno sjajnih perspektiva, lako se damo opseniti. Lako se damo zavesti. Tuđi tantuzi učine nam se vrednijima od našeg zlata. Kada razni laže i paralaže opelješe i ono malo što smo mukotrpno stekli, kudimo zlu sudbinu. „Nama ne može ništa lepo da se desi!“ Srećom uvek ima trezvenih, sa obe noge na zemlji, koji do sledećeg vašara čuvaju i sačuvaju to naše licidarsko srce. Sve se menja, osim fundamentalnih ljudskih osobina. Baš zbog toga još uvek se ljudski rod može deliti i na ove dve grupe sa početka teksta: na poštene i na nepoštene. Dok je još tako, ako Bog da, napravićemo ovu predstavu Steriji u čast i nadam se i slavu.