Možda sanjati

Dah teatar | Drama
Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Možda sanjati

Režija: Dijana Milošević

Igraju:

Ivana Milenović Popović

Režija i dramaturgija: Dijana Milošević, Muzičar: Uglješa Majdevac, Muzika: P. I. Čajkovski, C. Nielsen, D. Brubeck, slovački folklorni motiv, muzička grupa Buldožer, W. Lutoslawski, I. Stravinski, U. Majdevac, Scenografija: Neša Paripović, Kostim: Ivana Stanković, Svetlo: Milomir Dimitrijević, Fotografija: Una Škandro, PR i organizacija: Nataša Novaković

U predstavi su korišćeni tekstovi: Ivane Milenović Popović, odlomak iz “Hamleta” V. Šekspira, tekst Iren Majer iz knjige “Ženska strana rata”, tekst Jugoslava Hadžića iz predstave “Snovi i prepreke”

DAH Teatar zahvaljuje Jadranki Anđelić, Zoranu Lazoviću, Maji Mitić i Širi Vulf.
DAH Teatar posebno zahvaljuje Irini Kruzhilini za idejno rešenje kostima.



Šta se dogodi kada se karakter iz predstave “Snovi i prepreke” zavrti, i u tom okretu obre u novoj predstavi
“Možda sanjati”?
Taj “spin-off” dovodi do novih prizora koji postavljaju pitanja o smislu odlaska iz sopstvene zemlje, o životu u umetnosti, o mogućnosti ili nemogućnosti izbora, o vrednosti sopstvenog sna.
Mlada žena svakoga dana, na putu do svog pozorišta, sreće čoveka koji na ulici okružen otpakovanim ruksakom i instrumentima, ogrnut ćebetom sa egzotičnom šarom, svira. Oni ne dele maternji jezik, ali dele drugačije jezike koji se prostiru van govora. Ona mu priča, ili samo zamišlja da mu priča, priču svog života. On joj odgovara muzikom.
Oni pokušavaju da nađu smisao svojih životnih izbora u svetu gde su ljudi prisiljeni
da napuste svoje domove da bi se spasli, u kome je nekada najvažnije slediti nit šekspirovskog snivanja.

Totalitarni um bi da naš život i naši snovi budu ništa, i to ne samo sa stanovišta nekog konstruisanog totaliteta, nego i za nas same, za svakog/svaku od nas pojedinačno.
A predstava DAH Teatra “Možda sanjati!” (2016, režija Dijana Milošević) otvara nam prozore za i uramljuje (i to bukvalno – scenski) baš te naše male živote i male snove, za koje ne bismo smeli nikome da dopustimo da nas ubedi da su bilo isti kao svi/svačiji drugi bilo nebitni sa stanovišta celine. A ko određuje šta je i šta mora da bude ta celina – to nekako uvek propuste da nam kažu.
U svom zrelom i izgrađenom scenskom prisustvu Ivana Milenović Popović odigrava svoj život i svoje snove, a interakcija sa muzičarem (Uglješa Majdevac) omogućava da se to prisustvo odredi upravo kao takvo – scensko, igrom prevladavajući dihotomiju između stvarnosti i fikcije, života i umetnosti, sna i jave, snova i budnosti.
I naravno, to je predstava i o umetnosti i umetniku: jer šta kada se posle dugotrajnog i napornog sticanja umetničkih veština, “rada na sebi”, ponovo – ali ovaj put baš kao umetnici – suočimo sa tvrdim zidom realnosti, kada shvatimo da za nas, i to za nas kao umetnike, ponovo nema bekstva, nema izlaza, nema koketerije, a da breme koje smo na sebe uzeli nije nimalo lako. Da bi sve osim toga da kažemo svoju reč bilo kukavičluk i zločin, i da konačno i mi, kao umetnici, nešto moramo. Da ta reč ponekad nije samo za nas, nego i za nekog drugog, za neke druge, koji u nas gladaju sa iščekivanjem i nadom, sa osećanjem da im – ipak i u osnovi – nešto dugujemo. Da kao umetnici moramo moći da se stavimo na mesto drugog, drugih, ponekad na mesto toliko drugih da im se ni broja ne zna, jer drugi nikada i ne bi smeli da budu broj.
A tamo, gde više niko nije broj – tamo bi morala da se rađa umetnost.
– Vladimir Kolarić, pisac, teoretičar filma i umetnosti
DO POSLEDNJEG DAHA