Mrtve duše

Beogradska publika imala je priliku da gleda ,,Mrtve duše” Narodnog pozorišta Niš u dramatizaciji i režiji Ane Đorđević. Glumački ansambl čine: Dušan Matejić, Danilo Petrović, Nađa Nedović Tekinder, Jelisaveta Karadžić, Ivana Nedović, Miloš Cvetković, Dejan Cicmilović, Jasminka Hodžić i Vesna Stanković.

Priča o Čičikovom podvigu odvija se na mnoštvu perjanih jastuka pod plavim svetlom kao u snu. Na sredini scene vrti se točak koji pokreće radnju i kočije glavnog junaka dovodeći ga u rusku provinciju. Početak predstave ističe malograđanštinu kao plodno tle za alapačarstvo pod velom nezainteresovanosti. Dolazak misterioznog i lepo odevenog čoveka prava je poslastica za meštane koji ne slute šta im se sprema. Čičikov, blagoglagoljiv i vešt manipulant sa lakoćom zavodi i pridobija poverenje seljaka tražeći od njih nešto neobično – mrtve kmetovske duše. Zbunjeni pred ovakvim zahtevom, ali utešeni činjenicom da će biti oslobođeni poreza na imena mrtvih, seljaci pristaju na trgovinu. Nižu se scene u kojima se dublje upoznajemo sa pronicljivošću čudnog biznismena i dirljivom lakovernošću njegovih žrtvi. Istinski Čičikov motiv je kredit koji bi od države dobio na imena (prećutno mrtvih) kmetova. Trgovački putnik iz Hada (kako ga naziva Nabokov) je čovek bez skrupula i moralnog kompasa, zaslepljen novcem kao krajnjim cijem i vrhuncem svoje egzistencije. Prilagodljiv poput kameleona, obdaren čeličnom voljom i lukavošću uspešno se izmigoljava iz spore i labave ruke pravde. Naposletku saznajemo da su mu u detinjstvu materijalno bogatstvo i ulagivanje moćnicima predstavljeni za dva najveća ideala kojima treba težiti, stoga se može posmatrati i kao žrtva učenja sa kolena na koleno (poput Andrićeve Gospođice koju je očev savet uništio).

Na samom kraju plavo svetlo zamenjuje belo koje čini scenu stvarnijom i Čičikov traži od publike da bude iskrena pred njim i pred sobom. Ko nema kamenje u džepovima? Kome su pravda i moral miliji od hleba? Ko je spreman da se žrtvuje? Dalje u njegovom maniru može se nastaviti: Vredi li usamljenički se boriti za ideale u svetu u kojem je za uspeh najpre bitna snalažljivost? Hoće li umreti od gladi istovremeno obrazovani, pravdoljubivi i pošteni? Je li naš narod u pravu kada tvrdi da su dobar i lud braća? Možemo li muljanje, mazanje i varanje opravdati uslovljenošču iskrivljenog sveta i borbom za život? U kom se momentu prekoračuje “nužna odbrana” i postaje alav? Ko je koga izdao, mi ideale ili oni nas? Čemu možemo da se nadamo uz opštu gramzivost i otimačinu? Jesmo li ljudi ili živi leševi? Predstava ostavlja mnogo materijala za dumanje. Jedna od osobina svakog klasika je njegova svevremenost i dok se Čičikov na kraju predstave obraća Čičikovima u gledalištu uočava se jasna sličnost između Gogoljevih i naših dana. Doduše, u njegovo doba mrtvi su bili poreski teret, a danas imaju pravo glasa, te se možda blago nazire naša prednost.

Predstava pripada žanru groteske sa izuzetnim kostimima Lane Cvijanović. Počinje žustro i obećava, potom pomalo gubi na ritmu i brzini u cikličnim scenama trgovine i završava se upečatljivo Čičikovim monologom. Glavnu ulogu sjajno tumači Dušan Matejić i uspešno na leđima nosi radnju, a cela glumačka postava u stopu ga prati svojim raskošnim talentom koji se izrazito ističe u scenama tumačenja likova suprotnog pola.

Autor: Anamarija Jeličanin

Foto: narodnopozoristenis.rs