Nečiji anđeo

Dugo smo tražili način na koji ova istinita priča treba da bude postavljena na scenu. Pažljivo vagali svaku reč, svaki ton, jer je tema više nego osetljiva. Ono što se pokazalo kao slabost žrtve postala je i naša slabost; saživeli smo se sa stanjem glasa koji zastupamo, ovim putem javno, usled njegove nemoći da progovori sopstvenim životom.
Polazna tačka jeste ispovest, forma u kojoj sukob ne dolazi iz sukobljavanja između likova već iz lične nemogućnosti da se govori o traumi pred drugima. Radnja nije u akciji, već u trajanju. Žrtvu ne posmatramo spolja, kroz ono što radi ili trpi, nego iznutra – kroz ono što kaže da joj se desilo.
Bez skrivanja iza fikcije likova ili stila, najteži zadatak je bio učiniti ovu priču bliskom, a podnošljivom, naglašeno refleksivnom, i tako skrenuti pažnju društva na ozbiljan problem koji se tiče svih nas, a o kome se uporno ćuti. To ćutanje na emotivnom nivou čini žrtve gotovo osuđenim na život u tišini i samoći, a na intelektualnom, u najmanju ruku, neshvaćenim. Naša predstava je etička pobuna protiv takvog društvenog položaja ne samo žene, već i svake osobe koja se iz nekog razloga danas oseća poniženom.