Neviđena Crvenkapa

Jedna od najpoznatijih bajki o devojčici sa crvenom kapom koja nastrada zato što nije slušala svoju mamu već je skrenula sa utabane staze i razgovarala sa nepoznatima, u dramskom piscu Aleksandru Popoviću našla je nadahnutog kritičara društva i mentaliteta.  Naime, iako je Crvenkapa Aleksandra Popovića nastala šezdesetih godina prošlog veka, ona je još tada bila ironična samokritika urušenog sistema vrednosti / Crvenkapina drugarica Ivanka ne ide u školu jer zna da će je zaposliti teča rukovodilac sa tri telefona....Ivanka polaže samo na izgleda jer je to najbolja preporuka za devojke koje žele srećnu budućnost/

Postavljajući Acinu Crvenkapu na scenu danas, ne možemo se oteti utisku da je ova priča danas , možda više no šezdesetih, duboko angažovana jer dečiju svest o sistemu vrednosti legitimno formiraju folk dive, starlete i polupismeni tribuni  sa stranica tabloida i na kanalima rijaliti programa.

Vršačka Crvekapa će ostati na Acinom tragu, prepoznajući u njegovom delu originalni jezički i ironični pečat, ali će se kretati i ka bufo komediji poigravajući se persiflažom, kempom i pozorištem u pozorištu, kako bi predstava bila podjednako zanimljiva i malom i velikom gledaocu.  Puno smeha, parodije i lekovitog samoprepoznavanja učiniće Crvenkapu, nadam se, dugovečnom repertoarskom bravurom.

Miodrag Dinulović