Oslobođenje Skoplja

Reč reditelja

Oslobođenje Skoplja je komad o odrastanju.

Da li je moguće odrastati bez inicijacije nasiljem, bez rane spoznaje o Zlu?

Da li je neophodno suočavanje sa tamnom stranom ljudske prirode, još u detinjstvu, ne bi li se razumevao svet oko sebe?

Šta je tačno sloboda?

Kad rastemo, da li se svet smanjuje ili mi postajemo veći?

Šta je smisao našeg postojanja? Ljubav? A šta ako nije? Ako je nema? Ako je ne prepoznamo?

Jesmo li mi zbilja deca svojih roditelja, ili svojih praroditelja? Da li je kod nas svako drugo pokolenje uvek na žrtvenom oltaru nastanka Novog?

Je li Novo bolje od Starog? Je li Staro bolje od Novog?

Ide li svet napred, nazad ili u svim pravcima istovremeno?

Može li jedan ljudski život biti lišen iskustva rata?

Kad bih imao bar jedan odgovor, ne bih radio ovu predstavu. Kad odgovore koje mislim da imam ne bi iznova pod sumnju stavilo neposredno, posredno, proživljeno ili sanjano iskustvo, ne bih se bavio teatrom.

Dušanu Jovanoviću dugujem ovu predstavu, u ime onog vikenda na Črnom vrhu, onih noći u Drami SNG-a, onih dana u Beogradu i Beču, onog poslednjeg susreta u Ljubljani, onih razmenjenih pisama, onih smehova, penjanja po vrletima, večere kod Mete, razgovora o svemu, pa i pozorištu. Niškom teatru dugujem u ime ćaletovog Voćnog dana od pre četrdeset godina, kad sam prvi put bio u Nišu i ušao u Narodno pozorište. Sebi dugujem u ime sebe dvanaestogodišnjeg, dok na sarajevskom MESS-u gledam prve izvedbe Oslobođenja – ljubljansku, u režiji Georgijevskog, i skopsku, u režiji Unkovskog.

Her Dušan, nadam se da te nisam izneverio.

Odano,

G.S.