Ostavite poruku ili Begunci

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Ostavite poruku ili Begunci

Premijera: 09. maj 2014.
Pisac: Vida Ognjenović (prema motivima iz romana „U starini ime mu beše Hemus“ Borislava Čičovačkog), Režija: Vida Ognjenović

Igraju:

Marko: Jugoslav Krajnov
Ana:  Jovana Balašević
Jasna: Sanja Mikitišin
Nataša: Milica Grujičić / Jovana Mišković
Vlada: Igor Pavlović
Dejan: Marko Savić
Mama Rosa: Aleksandra Pleskonjić
Pero: Miodrag Petrović
Tetka Oljga: Gordana Đurđević Dimić
Bruči: Miroslav Fabri
Bole: Milovan Filipović
Nana: Višnja Obradović
Miki: Nebojša Savić
Zoran: Strahinja Bojović
Jelica: Olivera Stamenković
Tekuna: Predrag Momčilović
Gđa Šumilović: Tijana Maksimović
Smiljana: Ljubica Rakić
Tetka Bosa: Gordana Kamenarović
Lenka: Gordana Jošić Gajin
Igor: Srđan Stojnović
Kenet: Daniel Jovančević

Glasovi: Jagušt: Mladen Jagušt, Tatin prijatelj: Dušan Jakišić, Štefanija: Štefanija Polovina, Nepoznati glas: Boris Isaković, Anin tata: Dušan Jovanović, Anina mama: Minja Lagator, Goca: Isidora Milosavljević, Ceca sa radija: Elizabeta Fabri, Jova: Lado Leš, Glasovi na engleskom: Krištof Bodrič, Tijana Pasković, Ivana Macedonić Eremić, Marija Hladni, Endy Stevens, Vladan Filipović, Ema Eremić, Brian Schwarz, Vida Ognjenović

Dramaturg: Svetislav Jovanov, Scenograf: Željko Piškorić, Kostimograf: Marina Sremac, Izbor muzike: Borislav Čičovački, Aranžman muzike: Janko Vasiljević, Pijanista: Slobodanka Stević, Vocal couch: Agota Vitkai Kučera, Scenski pokret: Dijana Kozarski, Producent: Elizabeta Fabri



Kako zvuči prošlost? Ili, na koji način se „glasa“? Da li muzika predstavlja onu bitnu „kopču“ koja nas spaja sa sećanjima – ili je ona upravo samo tkivo tih sećanja? Najzad, da li je bekstvo od samog sebe uvek i najpre potiskivanje unutrašnje melodije koja čini srž individue?

Unutar prostora koji ocrtavaju ova pitanja zbiva se dramski projekat Vide Ognjenović Ostavite poruku, nastao prema motivima romana Borislava Čičovačkog. Priča o izgnanstvu tokom ratova devedesetih, kao i o čežnji (izgnanika) za sve više nedosežnim zavičajem, stiče univerzalnu vrednost tek posredstvom muzike – kao teme, željene vrednosti i, što je najvažnije, samog puta.

U suptilnoj mreži ove priče, junakovo – izabrano, a prinudno! – izgnanstvo pokazuje se postepeno i ubedljivo kao osuđenost na tuđe zvukove („ovaj ubilački bruj, ovo pljuckavo plaženje vazduha…“). Kao suprotnu težnju u orkestraciji dramske celine, Vida Ognjenović uvodi proces kojim se glasovi, kao dramski otisci sećanja, iznova preobražavaju u lica; ali ta lica više nisu ničiji instrumenti, već nezavisna sećanja koja zovu, pate i krvare.

I tako, dok priča o (junakovoj) borbi za novu muziku postaje grčevita težnja da se prevaziđe otrov sećanja, mehanička traka koja čuva glasove bivšeg života ipak postaje sudbina: smrt je samo još jedna intonacija koja će na njoj ostati zabeležena.

Svetislav Jovanov