Pepeljuga

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Pepeljuga

Premijera: 26. sep 2018.
Pisac: Đoakino Rosini, Režija: Marko Puči Katena

Igraju:

Don Ramiro, princ Salerna - Saša Štulić

Dandini, njegov sluga - Vasa Stajkić

Don Manjifiko - Saša Čano, k.g. (Slovenija)

Klorinda - Marija Mitić Vasić, k.g. (Novi Sad)

Tizbe - Verica Pejić

Angelina, poznatija kao Pepeljuga - Jelena Končar

Alidoro, prinčev tutor - Goran Krneta

Statisti (u ulogama): Vladislav Šeguljev, David Vještica, Teodor Vučurović
Deca: Budimir Malešev, Matej Jovanović, Stefan Stojanović, Andrej Vulić, Nikola Stankov, Lazar Divčić, Dimitrije Divčić, Aleksandar Ćuković, Luka Bosanac, Dušan Bukurov

Dirigent: Đanluka Marčano, Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović, Scenograf: Vladimir Savić, Kostimograf: Senka Ranosavljević, Scenski pokret: Ista Stepanov, Dizajner svetla: Marko Radanović



Pepeljugi

Kad su Rosini i Fereti tražili pogodan siže za novu operu, kompozitor je pisao svom libretisti: „nemoj zaboraviti da se Rimljani u doba karnevala žele zabavljati i smejati, a da se i ja hoću smejati… “ I kad je Fereti onako uzgred spomenuo bajku Pepeljuga, Rosini se odmah oduševio, ali kao praktičan i realan duh, postavio mu je zahtev da iz bajke Šarla Peroa izbaci sve elemente fantastičnog i natprirodnog. „Ideja ti je blistava, ali znanja i ravnanja radi, zapamti dobro da želim Pepeljugu bez dobrih vila s čarobnim štapićem, bez mačaka koje govore ili miševa koji vuku kraljevske kočije, bez prinčeva na belom konju, bez metli koje same metu i sličnih izmišljotina. Ti znaš da ja ne volim fantastiku“, pisao je Rosini.

Fereti je sastavio libreto, koristeći se libretima koje su pre napisali francuski dramatičar i pisac Šarl Gijom Etjen (za malteškog kompozitora koji je delovao u Francuskoj, Nikolasa Izuara i nemačkog Daniela Stajbelta), te Frančesko Fjorini (za Italijana Stefana Pavezija). Fereti je u mnogome lišio fabulu poetskih i fantastičnih elemenata Peroove bajke, zadržavši samo okosnicu dela. Dobra vila koja pomaže Pepeljugi postao je prinčev tutor Alidoro, ne otkucava ponoć, nema čarobnog štapića niti bundeve ni slavne staklene cipelice. Ali kako bez ovog poslednjeg elementa ne bi bilo ni same priče, dosetljivi Fereti je upotrebio par narukvica. Verovatno je to učinio i zbog rimske cenzure, koja ne bi dopustila da primadona na sceni pokaže gležanj.

Pepeljuga (1817) je komična opera s elementima opere semiseria i sa nekim arijama u stilu opere seria. Njena duhovita i šarmantna muzika ima najbolje osobine Rosinijevog stila, počevši od izvrsne opsežnije uvertire, koju je preuzeo iz svoje ranije izvedene opere La gazzetta.

Mnogi smatraju da je muzika za Pepeljugu možda i najvirtuoznija od svih Rosinijevih opera.

Komponovao ju je za tri nedelje, kada je imao samo 24 godine. Radnja teče bez zastoja, situacije su dramski zaokružene, dijalozi šaljivi, a likovi, pogotovo Dandini i Don Manjifiko, vrlo plastični. Briljantna je kavatina Manjifika iz prvoga čina „Miei rampolli femminini“ (Moji ženski potomci), a takav je i duet Dandinija i Manjifika „Un segreto d’ importanza“ (Važna tajna). Izvrstan je i kvintet „Signor, una parola“ (Gospodine, jednu reč), a sekstet iz drugoga čina „Siete voi?“ (Vi ste?) uz bok je slavnom finalu prvoga čina Seviljskog berberina. Arija Ramira „Si, ritrovarla io giuro“ (Kunem se da ću je pronaći) virtuozna je tenorska arija s vratolomnim koloraturama. Angelina je ocrtana s primerenim osećajem za patos koji nikada ne prelazi u preteranost i prenaglašenost, a njen završni rondo „Nacqui all’ affanno e al pianto“ (Rodih se za jad i suze) uzor je ne samo virtuoznosti koje je Rosini tražio od svojih kontraaltova nego i izraza i smisla koji oni u tu ariju moraju uneti.