Požar. Laundž / Kontrast ili Tamo gde smo ostali

Predstava Požar. Laundž / Kontrast ili Tamo gde smo ostali odnosi se na velike požare koji su se desili u Novom Sadu 2008. godine (kafe „Laundž“) i 2012. godine (diskoteka „Kontrast“).

Tekst na osnovu kojeg je nastala predstava zasnovan je na istraživanju najvažnijih aspekata dokumentarne građe o tragičnim događajima u kojima je živote izgubilo četrnaestoro mladih ljudi, mahom srednjoškolaca i studenata Univerziteta u Novom Sadu: Mirjana i Miloš Pekić, Milena Kolundžić, Branka Saković, Boris Bjekić, Dušica Kulaš, Marija Gavrančić, Vladan Dragović, Marina Aničić, Tamara Miladinović, Milena Dalmacija, Zoran Ignjatović, Marko Pavlović, Renato Vuković.

Predstava ima za cilj da iskustvima savremenog, dokumentarnog „verbatim“ pozorišta što dublje prodre u lične i društvene dimenzije delikatnih uzroka i posledica požara u „Laundžu“ i „Kontrastu“. Ovo je pozorišni čin koji analizira stvarnost. Dokumentarno pozorište traga za istinom o događajima o kojima još uvek nemamo jasnu sliku i čini se da je ta slika namerno zamagljena. Predstava ima za cilj da utiče na javno mnjenje o događajima koji se tiču svih građana. Istina je izrelativizovana zato što ne postoje standardi – ni zakonski ni praktično primenjivi a ni moralni. A u pitanju je bezbednost i osnovno ljudsko pravo – pravo na život.

Mi smo duboko ugroženi. Ne postoji pravi sistem nego samo spoljašnja simulacija društva. I tako je u svim aspektima. Kauzalni niz grešaka dovodi do toga da je krivaca mnogo više nego što je to vidljivo. U društvu u kojem ne postoji jasan zakon, svako od nas je potencijalni krivac jer suštinski ne postoje norme i pravila koje nas teraju da poštujemo zakone a da nas isti ti zakoni ujedno i štite od sopstvenih, katastrofalnih grešaka. Pitanje koje se postavlja je: „Kako možeš da budeš kriv po zakonu neke države, ako ti je ista ta država omogućila da nesmetano radiš inkriminisane radnje?“ I, šta u takvom društvu znači uopšte krivica? Šta je još potrebno da se dogodi da bi se stvari iz korena promenile? Da li će ikada osećanje lične odgovornosti postati ideal javnog delovanja?

Glumački i autorski tim, a i budući gledaoci, imaju u ličnom iskustvu još uvek sveže sećanje na ove tragične događaje nezapamćenih razmera koji su pogodili zemlju i mladost u njoj. Imena žrtava treba da se pominju i da se nikad ne zaborave, a predstava da na izvestan način postane pozorišni spomenik njima i njihovim suviše rano i tragično ugašenim mladim životima.

Mia Knežević, reditelj