Putujuće pozorište Šopalović

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
6.0

Broj ocena: 1;

Putujuće pozorište Šopalović

Premijera: 11. mar 2019.
Pisac: Ljubomir Simović, Režija: Tatjana Mandić Rigonat

Igraju:

Okupatori:

MAJCEN - Aleksandar Krstić
MILUN - Marjan Todorović
DROBAC - Aleksandar Marinković

Građani Užica:

BLAGOJE BABIĆ - Aleksandar Mihailović
GINA - Jasminka Hodžić
SIMKA - Maja Vukojević Cvetković
GRAĐANKE, DARA, TOMANIJA - Evgenija Stanković, Katarina Mitić Pavlović, Katarina Arsić

Glumci Putujućeg pozorišta Šopalović:A

VASILIJE ŠOPALOVIĆ - Dejan Cicmilović
JELISAVETA PROTIĆ - Sanja Krstović
FILIP TRNAVAC - Miloš Cvetković
SOFIJA SUBOTIĆ - Jelisaveta Koraksić

Dramaturgija: Tatjana Mandić Rigonat, Kompozitor: Irena Popović, Kostimograf: Stefan Savković, Scenograf: Dunja Kostić, Scenski pokret: Miodrag Krčmarik, Lektor: Nataša Ilić, Organizator: Ana Veljković, Klavirska pratnja: Silvija Nešić/Mila Pužić



Reč rediteljke

Zadatak pozorišta je da stvari učini nemogućim.
Hajner Miler

U vremenu ostvarene distopije, umetnički čin, bilo koji, ima inicijacijsku dimenziju očovečenja. A tek pozorište! Koje je uvek bilo živi susret čoveka sa čovekom, i kad je najgore i najbanalnije, ono je uvek susret.

Od praizvedbe drame Putujuće pozorište Šopalović, 1985. u JDP-u, u režiji Dejana Mijača, mog profesora, prošle su 34 godine. U te godine upisali su se novi ratovi, crne zastave, zločini, raspad SFRJ, demonstracije, protesti umetnika, i često je postavljano pitanje: Kad je vreme za pozorište, a kad nije? Postoji li vreme u kom je etično da se pozorište odrekne sebe i šta znači to odricanje, kome ono odgovara?

U za mene najlepšem komadu u kome je glavni lik pozorište, u Putujućem pozorištu Šopalović Ljubomira Simovića, drami natopljenoj poezijom suštine, postavljena su pitanja metafizičke, ontološke, gnoseološke, etičke i estetske prirode. Sva ona tiču se bića pozorišne umetnosti, odnosa pozorišta i života i fenomena glume. Drama ima inicijacijsku snagu i lepotu. Svet Simovićevih metafora subverzivan je u današnjem vremenu buke, besa, parola, osiromašenog jezika, mišljenja i govora.

Tražila sam scenski oblik za Simovićev poetski i filozofski okean lepote, humora i tragizma, ne redukujući dramu. Dodala sam pesme: Okupacija Užica, Evropska noć u Užicu, U redu pred kazanom javne kujne na Carini, Vešala na Žitnoj pijaci u Užicu. Od nekih replika stvarala sam stihove, zavrtela metateatarsku dimenziju scenske priče pod raširenim krilima čeličnog orla u čijim kandžama su i kukasti krst i pun mesec, orla koji je raširio krila nad daskama koje život znače.

Ceo svet je pozornica. Na toj pozornici Sveta, igramo uloge kojih smo svesni. Igramo i one kojih nismo svesni, vođeni unutarnjim scenariom, o kojem piše Erik Bern u već čuvenoj knjizi Koju igru igraš. Živimo u vremenu novih oblika totalitarizma i neslobode. U takvom vremenu, za mene nije pitanje nad pitanjima da li igrati predstave, već šta igrati i kako igrati. Zanimao me je odnos lepote i zla, kako se rađa zlo, kakva je snaga lepote, odnos lepote i slobode, postoji li granica između pozorišta i života. Šta se dešava kad se sudari krvavo pozorište života pod senkom vešala i crnih zastava u okupiranom Užicu, sa svetom četvoro glumaca putujućeg pozorišta.

U Simovićevoj drami, baš kao kod Dostojevskog, Lepota je ta koja spašava Svet, koja ima snagu da preobrazi, dovede do samospoznaje, da dovede zločinca do pokajanja. Glumac Filip Trnavac kaže: Ja u stvarnost ne mogu da uđem i da u njoj učestvujem sam! Ja u nju mogu da uđem jedino sa celom svojom umetnošću kojoj pripadam! Takvim stavom on razrešava dihotomiju život–umetnost. Umetnik strada ali spašava život, menja tok događaja, menja Svet kad visoko podigne mač umetnosti kojoj celom dušom, bez ostatka pripada. Taj stav nedeljivosti bića, stapanja umetničkog i životnog čina u jedno, podvig je poezije, koju svet prepoznaje kao ludilo, jer izmiče razumu.