Rodoljupci

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Rodoljupci

Premijera: 12. apr 2018.
Pisac: Jovan Sterija Popović, Režija: Radoje Čupić

Igraju:

Žutilov - Milan Kovačević
Šerbulić - Aleksandar Gajin
Gavrilović - Marko Marković
Lepršić - Ivan Đurić
Smrdić - Milovan Filipović
Zelenićka - Jovana Balašević
Milčika - Danica Grubački
Nančika - Gordana Kamenarović
Nađ Pal - Radoje Čupić

Muzičari:

Nastasija Radovanović, violina
Iva Ilić, violina
Atila Čibri, kontrabas
Miloš Mitić, klavir

Muzički aranžmani i korepeticija: Miloš Mitić, Autor teksta songova i dramaturška adaptacija: Jelena Čupić, Scenograf: Željko Piškorić, Kostimograf: Marina Sremac, Koreograf: Ista Stepanov, Asistent reditelja: Nikola Končarević, Producent: Elizabeta Fabri



Sterijino ogledalo:
Da se vidimo, nasmejemo i postidimo*

Ako je istinita priča da pisac svojim radom stvara ogledalo koje vešto skriva u uglovima naših života ne bismo li se ponekad pogledali i ugledali stvarnu sliku i priliku kako izgledamo, ako je verovati predanju da to pisci čine sa željom da se i sami sretnu sa sopstvenim likom i delom sačinjenim u večito teškim vremenima na ovim večito tragičnim prostorima, ako je i Jovan Sterija Popović izgradio jedno takvo ogledalo za sebe i ljude svoga vremena (pre sto pedeset i više godina) da se vide i nasmeju i postide, danas je to njegovo veliko salonsko „stajaće ogledalo“ poprimilo zapanjujuću oštrinu i od „veselog pozorja“ davnih vremena ukazalo nam našu tragediju nagoveštenu u njegovim komedijama sa dobroćudnim ali i svojeglavo prgavim junacima.

U godinama pakla dvadesetog veka, Rodoljupci balkanskih plemena nisu bili romantične kavkadžije i seoski bećari sa zastavama koje se menjaju češće od košulja i sa štapovima od zastava podignutim uz nadvikivanje ko je veći rodoljub; ista zemlja sa istovetnim problemima, sve isto kao u Sterijinom „veselom pozorju“, samo što smo svi mi u tom njegovom kristalnom ogledalu sačinjenom od sunca i mesečine ostareli, ogrubeli i omrzli u netrpaljivosti; umesto zastava i drvenih palica obračunavali smo se hladnim i toplim oružjem do uništenja i samouništenja, uzvikujući davno napisane reči Sterijinih junaka o patriotizmu – ljubavi za zamlju zvanu Majka (ko je normalan ikada išao ulicama i vikao da voli majku?), i sa prastarim običajem da, kada neko nastrada, ogledalo prekrijemo crnim šalom, maramom ili platnom, četvrdeset dana.

Današnje Sterijino „veselo pozorje“ pojavljuje se u Sterijinom ogledalu tek kada skinemo crnu tkaninu i u salonskom ramu ugledamo istiniti lik našeg postojanja u vremenu moralnog, duhovnog i sveukupnog nestajanja: da se vidimo, nasmejemo i postidimo.

Dušan Kovačević
*Pogovor u: Jovan Sterija Popović, Vesela pozorja, Sterijino pozorje, Novi Sad 2014.