Ruska smrt

Jedna od predstava koje su krajem prošlog meseca imale premijeru u Ateljeu 212, a koja zavređuje posebnu pažnju je i „Ruska smrt”, rediteljke Andree Ade Lazić. Predstava je nastala po istoimenom romanu ruske spisateljice i scenaristkinje Irine Vaskovske.

Ovaj pozorišni komad prati turobni život dve sestre, Valje (Isidora Minić) i Nađe (Milica Mihajlović), koje su osuđene jedna na drugu, ali i na surovost mesta i ljudi koji ih okružuju. Njihova životna priča odigrava se u starom i oronulom letnjikovcu na periferiji grada, koji sa svakim naletom vetra i kiše preti da ih usmrti. Razapeta platna na sceni, na kojima su prikazana visoka stabla gusto raspoređenog drveća, verno dočaravaju sablasnu atmosferu mraka i šume koja okružuje letnjikovac. Pohabani i truli nameštaj već pri prvim podizanjem zavese jasno pokazuje socijalni status dveju sestara.

Valja je oličenje racionalnog poimanja sveta, iza čije se strogosti lica i ponašanja krije svest o trenutnim i nadolazećim životnim teškoćama, ali i neizvesnosti koju taj isti život nosi sa sobom. Iz tog razloga i Valja vrlo vešto šeta iz lika mlađe (ali daleko zrelije) sestre u lik majke, trudeći se da dopre do svesti (ali i savesti) svoje starije sestre Nađe i na taj način učini njihov zajednički život podnošljivijim. Međutim, njena ozbiljnost, ali i istinska zabrinutost, nailaze na zid veštački iskreirane razdraganosti koja sestri Nađi ne dozvoljava da se suoči sa realnošću. (Ili pak možda samo ublažava surovost sredine koja tu realnost sačinjava?) Nalazeći utehu u piću i zabavi, Nađa ostaje u svom imaginarnom svetu, u kome se vika i pucnji koji dopiru sa ulice vešto zaglušuju muzikom, a glad utoljava alkoholom. Tmurne boje koje dominiraju scenom oslikavaju hladnu atmosferu, koja kao da prodire iz spoljašnosti u samu unutrašnjost letnjikovca, koji predstavlja jedino (ali ne i sigurno) sklonište za dve sestre. Sumorni prizor se vešto razbija živim, ali i duhovitim prepirkama Valje i Nađe, koje, makar prividno, unose vedrinu u njihovu životnu kolotečinu. Radnja se dinamizira pojavom neočekivanog „gosta” Alekseja (Nebojša Ilić), Nađine ljubavne afere sa zabave, koji, još uvek mamuran i nadasve zbunjen, ušetava na scenu i doprinosi komici samih likova. Međutim, spontani razgovor između njega i Valje, u Nađinom odsustvu, poprima ispovedni karakter i tada shvatamo da je i on samo jedan u nizu nesrećnih pojedinaca, zarobljenih u toj sumornoj sredini. Jedan od onih koji moraju živeti u imaginarnom svetu ne bi li mogli da podnesu ovaj realni. Iako lik Alekseja intenzivira smeh među gledaocima, on paradoksalno i produbljuje svu tragičnost likova, vešto ogrnutu u dopadljiv humor. U pomenutom razgovoru se ogoljava i lik Nađe, koja razotkriva svu svoju ženstvenost, pa čak i infantilnost i od nedodirljive i stroge sestre postaje ranjiva žena željna ljubavi.

Međutim, kada i taj poslednji, zalutali muškarac pobegne od njih, dve sestre ostaju samo sa svojim mislima i željama, sanjajući o tavanici koja ne prokišnjava i o životu dostojnom ljudskog bića. Dve žene ostaju same u grotlu mraka i nasilja, bespomoćne i zaboravljene, što dodatno doprinosi sablasnoj i tragičnoj atmosferi. I dok, na samom kraju, od spolja dopire nepodnošljivi zvuk grmljavine i oluje, dve sestre su pokrivene crnim prozirnim zastorom: Valja, koja sa lukavim osmehom mirno sedi na stolici čekajući kraj (ako do njega uopšte i dođe) i Nađa, koja se uplašeno batrga ne bi li skinula sa sebe to crnilo. Da li je zastor zapravo simbol konačnog, apokaliptičnog kraja njihovih života? Ili je samo materijalni prikaz njihove mračne sudbine koja se sve više obmotava oko njih, ali ih ne ubija? Svakako nema velike razlike.

Ovo je pozorišni komad u kome život ne prestaje uprkos smrti i u kome smrt nastavlja da živi, dok dve plave tačke polako nestaju pod tminom sredine kojoj pripadaju, a smeh publike iščezava i pretvara se u muk. Da li isključivo zbog vernog scenskog prikaza istoimenog romana ili zbog neosporne sličnosti sa sadašnjošću, procenite sami.