Samoubica

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Samoubica

Premijera: 12. jun 2018.
Pisac: Nikolaj Erdman, Režija: MIlan Nešković

Igraju:

Branislav Jerković, Minja Peković, Ivana V. Jovanović, Marko Marković, Srđan Aleksić, Dragana Šuša, Pero Stojančević i Mihajlo Nestorović

Kompozitor: Irena Dragović Popović, Dramaturg: Maja Todorović, Scenograf: Vesna Popović, Kostimograf: Biljana Grgur, Asistent režije: Tijana Markovinović



Reč dramaturga

Iako je nastala 1928. godine, drama „Samoubica“ na momente zvuči toliko savremeno, da je čak i strašno što posle 90 godina imamo iste probleme, strahove i nade. Nezaposlenost, depresija, odsustvo empatije i egoističnost samo su neke od stvari koje se nisu promenile od te 1928. do danas. Ali promenile su se okolnosti u pozorištu. Dok je izvođenje ove drame  krajem 20-ih i početkom 30-ih bilo zabranjivano jer su razni Staljinovi saradnici smatrali da je „opasna“ po tadašnju vlast (iako je kritika „upakovana“ u komediju), danas ceo politički nivo ove drame deluje potpuno bezazleno. Ne samo zato što se promenilo političko uređenje, nego i zato što su se u međuvremenu u pozorštu desile mnogo veće i oštrije kritike vlasti kroz sve moguće žanrove i stilove, a i pozorište je odavno prestalo da bude pretnja bilo čemu – pogotovo u našem društvu gde pozorišnu publiku čine ljudi koji već vrlo dobro znaju gde i kako žive. Ipak, ova drama nudi i drugi, intimni sloj koji je mnogo bliži nama danas i koji nas se i te kako tiče. U ovoj adaptaciji ta intimna priča izdvojena je u prvi plan i samim tim broj likova je značajno manji. Ovde je u fokusu priča o čoveku Semjonu koji je ostao bez posla, živi sa ženom Mašom i taštom Serafimom, a Maša je ta koja ih sve izdržava. Njemu je, kako i sam kaže, ideja samoubistva dala smisao životu. Zvuči paradoksalno, ali je zaista tako. Još jedan paradoks je i to što Semjon nije na tu ideju došao sam, niti je neko ko zaista želi da se ubije. To je nešto što mu se desi, spletom okolnosti, a on pristaje da bude deo te igre ne bi li dobio malo pažnje, ne bi li se osetio bitnije i ne bi li pronašao smisao svog postojanja. Njegova tragedija je što, bez obzira na to koliko je  bedan i jadan njegov život, on ga obožava i želi da živi. U toj igri samoubice on postaje žrtva najrazličitijih „lešinara“, predstavnika različitih slojeva društva koji pokušavaju da iskoriste njegovo samoubistvo za svoje lične interese, ali, nesvesno on postaje i dželat svoje sopstvene porodice.