San o Zavičaju (Neviđeno folk snoviđenje)

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
10.0

Broj ocena: 1;

San o Zavičaju (Neviđeno folk snoviđenje)

Premijera: 11. Mar 2023.
Pisac: Ivan Velisavljević, Režija: Milan Nešković

Igraju:

Konstantin Kol Vitas – Marko Radojević
Katarina – Maja Vukojević Cvetković
Gordana Vitas – Sanja Krstović
Snežana Vitas – Bratislava Milić
Mali Šaulis – Miloš Cvetković
Utjeha – Danilo Petrović
Galeb – Aleksandar Stevanović, k. g.
Andrija Vitas – Andrija Mitić, k. g.
Robert Popović – Stefan Mladenović
Čivija – Aleksandar Marinković
Deda Triša – Aleksandar Mihailović

Dramaturg: Jelena Mijović, Scenograf: Marija Kalabić, Kostimograf: Biljana Grgur, Koreograf: Andreja Kulešević, Originalna muzika: Duda Buržujka, Ton i muzički saradnik: Aleksandar Stevanović, Asistent kostimografa: Katarina Filipović, Lektor: Nataša Ilić, Organizator: Snežana Jović



O PREDSTAVI

Tri dana u jednoj seoskoj kafani. Ekipa drugara kojima je idol Šaban Šaulić. Jedna devojka, jedna majka, jedna sestra i još malo familije. Jedan čuvar krava bez krava i još jedan koji je glavni negativac u selu. Tu su svojim poslom. Nisu se svojim herojskim delima niti značajnim mislima kvalifikovali za junake drame. Ne pripadaju konvencionalnom građanskom pozorištu. Ni oni, ni muzika koju vole, ni snovi koje neki od njih možda nisu ni imali.

San o zavičaju je zapravo podnaslov drame Svrati reče čovek Ivana Velisavljevića. Podnaslov je postao naslov naše predstave San o zavičaju, ne samo zato što sa malo reči obuhvata niz univerzalno prepoznatljivih emocija i što su u ovoj sintagmi blatnjave ulice zavičaja obasjane varljivim svetlom nostalgije (a znamo da je san o zavičaju uvek veći i lepši od zavičaja samog) već i zato što nas je, ne samo formalno, vrlo eksplicitno usmerio na sve ono što je pod i ispod, kroz onaj mali suterenski prozor koji je pisac drame otvorio.

Konstantin Kol Vitas, povratnik iz Itake u državi Njujork, ugledavši svoj odraz u oknu prozora video je da lice koje je nazirao u staklu nije bilo njegovo, „već lice mršavog čoveka sitnih očiju, sveže obrijanog, čoveka pored kog bih prošao na ulici trudeći se da ga ne očešem ramenom“.

Svi likovi Sna o zavičaju su oni pored kojih bismo prošli na ulici trudeći se da ih ne očešemo ramenom. I oni nemaju nikakav problem sa tim. Čak, za razliku od Konstantina Vitasa, ni svest o tome.

Konstantin, onaj od njih koji je najdalje stigao, do Itake u Americi i odatle nazad u svoju Itaku, vratio se bez uzbudljivih priča o nimfama, kiklopima i čudovištima, vratio se u zavičaj noseći sa sobom san o tom zavičaju. Od Itake do Itake, u potrazi za identitetom, poreklom i smislom. Ovi ostali, koji se nisu iz svog sela makli, i bez čitanja Homera znaju da put iz Itake vodi nazad u Itaku, i da krug počinje tamo gde se i zatvara. Kontempliraju o prolaznosti života kroz pesme svog idola.

Nisu ni bolji ni lepši nego što jesu, niti pokušavaju to da budu. Život ih nije štedeo iako se ne može reći da su bogzna šta u životu radili. Većina ih je sakata, ali to nije nešto čega bi se stideli. Onakvi su kakvi su. Čak i kad postanu junaci drame. Sudbina svakog od njih stane u neku pesmu Šabana Šaulića. Osim ako te pesme nisu nastale po njihovim životima. Tamo gde ništa nije moguće, sve je moguće.

Ima jedno selo i u njemu jedna ekipa drugara kojima je idol Šaban Šaulić.

I njihova bol, i njihova tuga i radost i ljubav, iskreniji su od emocija koje uglačano konvencionalno pozorište može da podnese.

Autorska ekipa predstave