Seviljski berberin

Srpsko narodno pozorište | Komedija Opera
Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Seviljski berberin

Premijera: 30. mar 2012.
Pisac: Đoakino Rosini, Režija: Ivan Klemenc

Igraju:

Grof Almaviva - Saša Štulić / Branislav Cvijić
Bartolo, doktor medicine - Nebojša Babić
Rozina - Jelena Končar / Danijela Jovanović
Figaro, berberin - Vasa Stajkić
Bazilio, učitelj muzike - Goran Krneta / Ivan Dajić, k. g.
Berta - Verica Pejić
Fjorelo, Oficir - Željko R. Andrić
Ambrođo, Notar - Vladimir Stojković

Libreto: Čezare Sterbini, prema istoimenoj komediji Pjera Ogistena Karona de Bomaršea, Libreto preveo: Velimir Živojinović Masuka, Dirigent: Aleksandar Kojić, Kostimograf: Mirjana Stojanović Maurič, Scenograf: Dalibor Tobdžić, Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović



Sadržaj Seviljskog berberina uzet je iz jednog od dva briljantna komada francuskog pozorišnog pisca Bomaršea, od kojih oba imaju iste glavne likove: Figara, Almavivu, Rozinu, itd. Drugi od tih komada bio je već ranije komponovao Mocart (Figarova ženidba). Rosini je svog Seviljskog berberina udaljio od političkog konteksta, te je, pre svega, išao na komiku likova i situacija – a u tome je bio nenadmašan.

Rosini od početka predstavlja Figara u blistavom svetlu, izvodeći ga na scenu s kavatinom „Largo al factotum“, jedinstvenim komadom u istoriji opere, bilo po ritmičkoj snazi i boji (orkestar tu ima veoma važnu ulogu), bilo po složenosti strukture koja se temelji na bar šest različitih tema, čiji nastupi i ponovni nastupi se ne drže nikakvih tradicionalnih šema. To je jedan svestrani lik, spreman da reaguje u svakoj situaciji, da se savija kako vetar duva, i uvek pun nezaustavljive životne radosti. Nema sumnje da već ovako predstavljen Figaro se prepoznaje kao glavni lik. I takav će ostati sve do kraja: berberin, apotekar, posrednik, sve i svja u gradu. Iako je po rangu ispod grofa ili don Bartola, to je samo na papiru. U praksi, on je na svačijem nivou, jer on je duša radnje i pokretač one vrtoglave radosti koja dominira čitavom operom. U finalnom tercetu, u kojem Lindoro otkriva da je on grof, a Rozina mu pada u zagrljaj, ljubavni posrednik izražava zadovoljstvo zbog uspešnog ishoda, komično oponašajući zaljubljeno gugutanje dvoje mladih: njegova igra natkriljuje njihovu ljubav. Novina Figarovog lika u odnosu na tradicionalni zaplet, odgovara Rosinijevom odnosu prema tradicionalnoj komičnoj operi: kao što Figaro prekvalifikuje stare likove, tako i Rosini vraća komičnoj operi njen istorijski uspeh. Snaga velike komedije potakla je kompozitora da u funkciji složene radnje svaki lik obdari ogromnom živošću i bogatstvom, i u funkciji celokupne radnje. Gotovo svaki takt u Berberinu je dvostrani izum koji definiše zajedno lik i situaciju, i ima vrednost kako intonacije reči tako i muzike. Likovi u Berberinu su zaista pravi likovi iz velike komedije, a ne neki lakrdijaši. Utoliko je upečatljivije njihovo prepuštanje slobodnoj radosti ritma, u kojoj komično ima ulogu vrhunskog lirskog uzleta. Bodler je to zvao „apsolutna komika“, koja se razlikuje od „izražajne komike“ (koja se temelji na ironiji i satiri, tj. na kritici poroka), a Rosini je shvata kao vitalističku poruku, kao potvrdu dionizijskog kulta. To je uvek osnovni razlog njegovih komičnih opera, ali ni jedna nije dostigla nivo Berberina, jer ni u jednoj komični zanos toliko ne nadvisuje likove. I to je bila jedna najava novog veka i morala je da ostane među njegovim mitovima. Zato nije nikakvo čudo kad kod Hegela, protivnika XVIII veka, pročitamo što je napisao 1824: „Drugi put sam slušao Rosinijevog Berberina. Moram da kažem da mi se ukus jako pokvario, jer mi je taj Figaro mnogo draži od onog Mocartovog.“

Fedele D’Amiko /Vodič kroz operu Đ. L. Tomazija/