Sindrom

''Gledam kako se zavesa spušta posle premijere i nastaje najnapetija tišina na svetu. I tada, kao da publika, postaje jedna osoba i počinju burne ovacije. Čujem kako stolice pucaju dok publika ustaje. Beskrajni aplauzi, tu i tamo po koje „bravo”. Moji učitelji ponosno trljaju oči i glasno šmrču. …To je moja monodrama, koju sam ja napisala i režirala. I glancala. Radila sam na scenografiji, lepila je, i sašila svoj kostim. Bez ičije pomoći. Niko tekst ranije nije čitao. Svi su se na sceni suočili sa njim, prvi put, premijerno izvedenom. I svi su se osećali nekako čudno dok su me gledali. Kada se zavesa spustila, svi su na trenutak gledali u mraku i nakon toga, svačiji život se promenio.''