Sudnji dan

Dobar uvod svakako može da bude primedba da smo u svim sferama života narod sklon sakralizaciji, pa kada nešto dobije status kanona, tamo će stajati zauvek i niko nema pravo da to opovrgne. Sa druge strane stoje one vrednosti koje još uvek nisu prošle kroz vrednosni sud, te su postavljene negde u zapećak i čame u tišini svoje anonimnosti.

Prototipski primer kojim ćemo potkrepiti prethodno iznesen stav jeste predstava Sudnji dan. Mala slova jer predstava još uvek nije prošla kroz proces procene, te uveličavanja i postavljanja na besmrtni pijedesetal. Pijedestal koji svakako zaslužuje!

Ne dotiče se SUDNJI DAN monblanskih visina, niti dubina Marjanskog rova, ali pogadja u metu suprotstavljanjem dva sveta: muškog i ženskog. A meta je pogođena jer je metak prepun dilema sa kojima se susrećemo svakoga dana, sastavljen od replika koje je svako od nas jednom izgovorio, borbe između dijametralno suprotnih pogleda na svet i život, koja se nikada neće pronaći i u potpunosti dodirnuti u jednoj tački prostora. Ako svemu ovome pridodamo jednu okolonost – prirodnu katastrofu koja napolju besni, odnosi živote i sravnjuje zemlju, te razmere koje dobija sudar koji se između Venere i Marsa dogadja u takvim okolnostima, pri zabarikadiranosti u stanu, u jednoj sobi, oči u oči jedno sa drugim. Dok priroda doživljava kataklizmu, dvoje ljudi kao da od nje preuzimaju tu crtu sudnjeg, odlučujućeg, konačnog. Biti ili ne biti pitanje je koje moraju postaviti jedno drugom. Ljubavnici se tada odlučuju da pobegnu, da ostave pređešnje živote i do smrti se vode kao mrtvi, zajedno, daleko od svih. Ali... Valjda baš to ali smišljeno i postoji u jeziku da bi se stvari preispitale i da bi njihovo pravo lice potisnulo naličje. Ulozi su preveliki – Ben treba da ostavi porodicu, a Evi svoju ogromnu kompaniju i karijeru, svoju ličnost uspešne žene. On porodicu koju ne voli, ona sebe koju obožava. On da bekstvom otpiše svoje dugove, hipoteke i promašene poteze, ona da ostavi sve zbog čega je postojala i zvala se Evi. I tu je zaplet najveći i tu se sukob preveliki, baš tu je vrhunac napetosti. A to je samo jedan od velikih kvaliteta ove predstave.

Sve ono što se tokom ovog glavnog sukoba dogadja značajno je, svakodnevno, smešno, sakrastično, gorko, tužno. Sve je! Život je. Odnos između ženskog i muškog principa. Između razmišljanja, poimanja svega, predavanja do samog poništenja svog bića i pomalo sebične želje za zadovoljenjem nagona sa devizom ,,kako ćemo, lako ćemo“. Za ovakav sukob nije potrebno da se napolju dogodi nešto veliko, dovoljno je da se muškarac i žena otvore, da bez zadrške pokažu šta osećaju, o čemu misle, koliko različito poimaju stvari oko sebe. Veze, brakovi i drugi odnosi među suprotnim polovima valjda i uspevaju zato što se ovo radi tako retko, zato što pristajemo da zarad opstajanje jedne zajednice prećutimo i sačuvamo svoje unutrašnje dileme, da sačuvamo sebe od svog dragog/drage.

Posle sevga rečenog dolazimo do sakralizacije o kojoj je bilo reč na početku. Dolazimo do kanona koji Sudnji dan još uvek nije zadobio, a svakako ga zaslužuje. Zaslužuje jer sudnjih dana imamo mnogo, jer smo njegove replike svi nekada izgovorili, pa sada možemo da se gorko nasmejemo sami sebi. Milan Marić i Aleksandra Janković u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igraju nas i našeg partnera dok pokušavamo da promenimo ovog drugog i ubedimo ga u svoje mišljenje. Pa na kraju završimo ona kako i sam naslov nagoveštava – sudbinski predodređeno.

Teme ljubavnog trougla odrađena je dubinski i slojevito, proceđena kroz humorističko-otužnu prizmu, predstavljena izuzetno kvalitetnom glumom, prirodno, neizveštačeno, iskreno. Kanonizaciju zaslužuje ova savremena saga, kao i gromoglasan aplauz publike koja nije u sedištu samo jer je Popust na umetnost naterao da zgrabi kartu plaćenu novčanicom sa likom Nikole Tesle.

Foto: Nenad Petrović (JDP)