Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Trubadur


0.0

Broj ocena: 0;




Trubadur

Premijera: 08. okt 2008.
Režija: Voja SoldatovićGrof Luna: Željko R. Andrić / Atila Mokuš, k.g. Leonora, dvorska dama: Svitlana Dek

Igraju:

Grof Luna:  Željko R. Andrić / Atila Mokuš, k.g.
Leonora, dvorska dama:  Svitlana Dekar / Danijela Jovanović / Verica Pejić
Acučena, stara Ciganka:  Marina Pavlović Barać / Višnja Popov / Violeta Srećković
Manriko, trubadur:  Aleksandar Saša Petrović / Hektor Mendoza, k.g.
Ferando, zapovednik Luninih vojnika: Goran Krneta / Strahinja Đokić, k.g. / Branislav Jatić, k.g.
Ines, Leonorina družbenica: Nataša Tasić Knežević / Marija Mitić Vasić, k.g.
Ruiz, zapovednik Manrikovih vojnika: Igor Ksionžik
Stari Ciganin: Vladimir Zorjan
Glasnik: Branislav Cvijić

Libreto: Salvatore Kamarano i Leone Emanuele Bardare, prema A. Garsiji Gutjeresu, Dirigent: Đanluka Marčano, Scenografska adaptacija: Dalibor Tobdžić, Kostimograf: Jasna Badnjarević, Dirigent Hora: Vesna Kesić Krsmanović, Scenski pokret: Dragan Jerinkić, Dizajner svetla: Marko Radanović



U traganju za novim libretom, po završetku Rigoleta (1851), Verdi se ponovo prihvatio literature. Ovaj put pažnju mu je privukla drama Trubadur (El trovador), tada mladog španskog autora Antonia Garsije Gutjeresa (Antonio Garcia Guttierez), poznatog predstavnika španskog romantizma. Privukao ga je lik Ciganke Acučene, žene s neobičnim i „jedinstvenim“ karakterom, kako je Verdi govorio. Libretista Salvatore Kamarano (Salvatore Cammarano), s kojim je majstor već sarađivao, dobio je novi zadatak. Na žalost nije uspeo završiti Trubadura, umro je 1852. godine, a zadatak je preuzeo njegov mlađi kolega Emanuel Bardare (Emanuele Bardare). Tehnički deo partiture završio je Vedi za samo četiri nedelje.

Premijera opere Trubadur 19. januara 1853. bila je izvedena zaista pod dramatičnim okolnostima. Rimska publika stajala je u blatu i vodi do gležnja pred blagajnom Apolo teatra, jer se Tibar tih dana izlio preko svojih obala i poplavio rimske ulice. Uspeh premijere bio je pravi trijumf, od tog trenutka opera je započela svoj put po svetu koji i danas traje.

Muzika u Trubaduru je spontana, izvire iz srca i pleni svojom snagom i neposrednošću u arijama, ansamblima, duetima. Ceo materijal podelio je na četiri čina i svakome dao dramaturški vrlo jasan naslov: duel, manastir, Ciganka i otmica. On je razbio shematizaciju italijanske operske libretistike. Duboko je zahvatio u dramu i muzički karakter likova gledajući u svojim operskim junacima najpre ljude, čoveka sa svim njegovim dobrim i lošim osobinama. U jednoj takvoj romantičarskoj naivnoj fabuli srećemo nekoliko tema. Glavna tema iz koje rezultira i sama ideja opere je osveta Ciganke. Kontrastna tema, ako je tako možemo nazvati, je osveta grofa Lune. Najsnažnija dramatička snaga leži u Acučeni čiji nagon i strast stavljaju radnju u pokret. „Moraju se obe velike strasti te žene, Acučene, ostaviti da traju do kraja, ljubav prema Manriku i divlja žeđ za osvetu majke“. Druga tema je tema ljubavi. Ljubav Manrika i Leonore s jedne strane, a druga, ljubav Lune prema Leonori. Treća tema je politička borba između dvaju knezova u čijim se taborima nalaze i dva suparnika, Manriko i Luna. Tragična sudbina Manrika, Leonore, Acučene i Lune može se shvatiti jedino u romantičarskom konceptu opere – o ideji fatalnosti, a to je: prokletstvo i kazna sudbine se ne može izbeći.

U svojoj osnovnoj karakteristici to je prava italijanska opera, ili bolje reći prava drama, gde i belkanto i drama čine celinu. Može se slobodno reći da se u operi Trubadur izražavaju spontano i iskreno karakteristike njegovog genija i njegove umetnosti.

M. Sabljić