Valpurgijska noć

"Lov na veštice" je hajka na slobodnu misao, svojevoljnost, neposlušnost, samosvojnost i  slobodnu reč. Taj lov traje vekovima. Iako lovci menjaju svoju uniformu, ideologiju, preuređuju institucije ili svetski poredak, meta je uvek na čelu slobodoumne  misleće osobe, one koja ne ćuti, ne trpi i nije pokorna. Volela bih da mogu da kažem "progon veštica" je metafora ali me svakodnevne vesti demantuju. Nema metafore. Žene i dalje stradaju, trpe nasilje, javni i medijski linč. Umetnici stradaju, intelektualci takođe. 

Procenjuje se da je oko šezdeset hiljada žena spaljeno i brutalno ubujeno pod optužbom da su veštice tokom srednjeg veka. Velimir Lukić je dramu Valpurgijska noć napisao 1964. godine. U to vreme, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, "lov na veštice" u Jugoslaviji bio je u punom zamahu. 

U Valpurgijskoj noći dve mlade žene, Ursula i Lidija, optužene su da su veštice i da veštičarenjem šire kugu. Da bi priča bila komplikovanija tu su demoni Ričmond i Rabant, jedan pisac, zatim Knez, Sudija, Sveštenik, Kapetan, Vojnik, Inkvizitor i daktilografkinja Ingrid. Čitav splet okolnosti kroji ovu nepredvidivu priču o snazi umetnosti, umetničkog dela i mašte.

Oduzeti umetniku pravo da stvara slobodno, sadržajno i  subverzivno delo, urušiti i umanjiti kriterijume, terati ga u banalne kič sardžaje, limunade i sapunice, i dobro ga plaćati ili nagraditi za to, samo jedan je perfidan oblik manipulacije, inkvizicije i cenzure.

Snežana Trišić