Vatre

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu izvedena je premijera predstave „Vatre” Marije Velasko u režiji Karme Portačeli. Tekst je nastao po motivima proze Margerit Jursenar.

„Vatre” nam kroz mitove na savremen način dočaravaju temu ljubavi o kojoj govore. Ona, protagonistkinja dela, jeste žena koja je očajna i u potrazi za ljubavlju koju je izgubila, odlazi kod terapeuta, Sapfo, koja je u toj potrazi savetuje. Sapfo je bila grčka pesnikinja koja je osnovala školu za devojke i za koju se misli da je, zbog osećanja prema svojim učenicama, koja je iskazivala u svojim pesmama, (ne nužno) postavila osnov za nastanak lezbejske ljubavi. Stoga se odnos terapeutkinje i lika Nje, može protumačiti i u drugom kontekstu, naravno ne nužno, jer se to ne apostrofira.

Predstava počinje monologom terapeuta o ljubavi: Ona govori o svim ljudima, pesnicima, piscima, pevačima i umetnicima koji su ikada govorili, pisali, pevali o ljubavi. Kako predstava odmiče, vidimo kako Ona, nakon svake seanse sa Sapfo prolazi kroz samopreispitivanja i premišljanja o sebi, ali najviše o svojim pogledima na ljubav. Na tom svom putu ona upoznaje ljude, odnosno mitološke likove, čije su sudbine stavljene u kontekst savremenog doba i modernizovane. Ona u diskoteci upoznaje Fedru, koja joj govori o svojoj kletvi i neuzvraćenoj ljubavi sa posinkom, onda upoznaje Ahila koji gubi svog ljubavnika u Trećem svetskom ratu, Antigonu, Mariju Magdalenu, Veneru i Klitemnestru. Svi oni imaju različite ljubavne probleme, od neuzvraćene i zabranjene ljubavi, do ljubavi prema Bogu i svom detetu. Dok prolazi kroz sve te situacije, Ona se sve vreme pokušava izboriti sa sopstvenim problemom – strahom od samoće i ostavljenosti.

Portačeli uzima univerzalnu temu ljubavi i time što izvlači situacije iz antičkih tragedija i mitova i modernizuje ih, govori nam koliko je tema ljubavi uistinu i dalje savremena i da će uvek biti. Ono što se zapravo dešava kroz predstavu jeste da tu temu i previše modernizuju. Protagonistkinju On, njen dečko, ostavlja preko Whatsapp-a. Prožimaju se termini kao TikTok, Youtube, influenseri i svi pojmovi koji su danas popularni. Pominju se Marina Abramović i Ulaj, Džej Lo i Ben Aflek, Džoni Dep i Amber Herd, pevačica Edit Pjaf… Taj kontrast mitologije i savremenosti jeste zanimljiv u kontekstu da je i dalje sve povezano, ali preterivanje u „savremenizovanju” jeste problem, jer onda sve gubi na ozbiljnosti.

Danas se sve više teži ka modernom teatru i smatra se da bi sve trebalo biti modernizovano i osavremenjeno. Scenografija u „Vatrama” jeste crna kutija koja na sceni ima ostatke srušenih grčkih hramova i stubova, što ima lepu simboliku u kontrastu sa savremenim tekstom, ali onda vidimo postavljeno veliko platno, koje zauzima veći deo scene i na kome možemo videti mini-filmove glumaca iz Barselone i ambijentalnih videa (pustinje, džungle, kineskog zida – u zavisnosti o čemu likovi govore), koji totalno ruše simbiozu savremeno-klasične simbolike i sve postaje previše. Ne ruše samo to, već i kompletnu maštu gledaoca. Zar teatar ne bi trebalo da bude nešto kreativno i nešto što će nas navoditi da zamišljamo i razmišljamo, a ne da nam sve bude pokazano, nacrtano ili stvarno snimljeno i prikazano? Na tom platnu vidimo i glumicu iz Barselone koja na španskom govori sa Njom, koja odgovara na srpskom. Zamisao rediteljke da govore na različitim jezicima o ljubavi, jeste interesantna dosetka da prikaže da je ljubav jedan jezik. Ali, zar ne bi bilo zanimljivije da smo taj njihov susret videli na drugačiji način, a ne preko platna?

Ono što takođe upada u oči tokom izvedbe jesu citati. Odnosno – rečenice koje autori žele da mi citiramo. Forsira se poentiranje pojedinih rečenica. Kada glumac akcentuje pojedine delove teksta, to je jedna stvar. Naravno da bi iz svake predstave trebalo da izvučemo neke poučne rečenice – citate, koje ćemo možda nekada ponovo izgovoriti. U ovom slučaju to nije samo akcenat glumaca, već se i na platnu pojavljuju slova koja grade tu istu rečenicu, a osim toga, imamo i prevod na engleski, jer predstava će se igrati u više država, gde se font menja u italic i ponovo nam nameće tu istu rečenicu. Taj postupak već izgleda kao prisiljavanje gledaoca da zapamti i citira ono što je izgovoreno, ali ne, nećemo vas citirati.

Kostimi su takođe savremeni, kao i muzika koja je korišćena. Na sceni se nalazi i klavir, koji glumci ponekad zasviraju. Pokreti u koreografijama su namerno rađeni kao pokreti koji se danas viđaju po klubovima. Dizajn svetla je interesantan, jer se iznad glumaca nalazi gomila reflektora koji u jednom trenutku počinju po redovima da se smenjuju i prave svetlosni „talas”, što izgleda magično. Glumačka ekipa koju predvode Sloboda Mićalović i Nataša Tapušković jeste izvanredno odradila svoj posao. Tapušković se ovoga puta ističe i svojom ulogom, ali i ekscentričnom i drugačijom glumom.

Predstava traje oko dva časa, što je dosta dugo za ovakvu priču i što je verovatno dovelo do neprestane škripe sedišta u sali. Iako očekivano više, koprodukcija sa Barselonom je jedna sasvim solidno prikazana priča o feminizmu, ljubavi i politici, temama koje se svakodnevno provlače kroz naše živote i medije svakoga dana.

Foto: Nebojša Babić