Kruševačko pozorište | Predstava za decu
Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Zvonar Bogorodičine crkve


subota 23. feb 2019. u 12:00
0.0

Broj ocena: 0;




Zvonar Bogorodičine crkve

Premijera: 13. okt 2018.
Pisac: Viktor Igo, Režija: Zoran Lozančić

Igraju:

KVAZIMODO – Dejan Tončić 
ESMERALDA – Jelena Vukićević 
KLOD FROLO - Vladimir Kerkez
ŽAN FROLO - Predrag Milenković
PJER GRENGOAR - Nikola Rakić
KAPETAN FEBUS - Stevan Zdravić
TRISTAN - Dušan Jovanović
KRALJ PROSJAKA - Dragan Marinković
PROSJAK 1 - Slađana Nestorović Ristić
PROSJAK 2 - Biljana Savić
PROSJAK 3 - Jovanka Andrić
PROSJACI: Mila Tončić/Katarina Marković
Vojin Ćirić/Ognjen Milenković
Vanja Pršić
Milica Bićanin/Nina Branković
Milena Mihajlović/Ana Todorović
Nađa Vučković/Jelena Pitarević
Mila Radenković/Mina Jevtić

Dramatizacija po romanu Viktora Igoa: Radan Radović, Scenografija i adaptacija teksta: Zoran Lozančić, Kostim: Mirjana Stojiljković, Asistent reditelja: Milan Ilić, Asistent scenografa: Tamara Rakić, Muzika: Bata Zlatković



Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu je inspirativno delo, radost za svakog čitaoca i, naravno, reditelja. Delo se može čitati kroz lik Kvazimoda, jednog nesrećnog čoveka, ili kroz lik lepotice Esmeralde. Ili, možda, Kloda, arhiđakona koji baca pred noge sve svoje stečeno znanje i veru, ne mogavši da se odupre lepoti. Nada da će je doseći, iako sve govori da je ona nedostižna, neostvariva, uzdiže njihove sudbine do najstrašnije tragedije. Oni su lutke svoje nade, lutke gotovo nestvarne čežnje… Nema sumnje da je i sama Bogorodičina crkva, koja je sušta lepota i umetnost, jedan od glavnih likova, ali su to zasigurno i vešala…

Viktor Igo, velikan romantizma, humanista i revolucionar, odlično je osećao duh vremena, njegove promene i uticaje na život i svest ljudi, divio se lepoti i patio zbog njene tragičnosti. Osetio je da lepota često biva unesrećena, ubijena. Lepota u svetu u kome se svi kriju iza titula, počasti, mesta u društvu, koje im omogućava da svoju pohlepu i ostvare, ne može da ostane cvet koji mirno raste. Taj cvet mora biti zgažen, jer pohota je isuviše jaka… Jedino Kvazimodo, divni unesrećeni čovek, skrušen je pred lepotom; bojažljiv da će je i samim mislima oskrnaviti, kao i siromasi, koji žele da je odbrane pred surovošću i pohlepom, jer je ona jedino što još nisu izgubili. Što im nije oteto…

Suviše liči na naše doba. Suviše liči na svaku epohu…