A nama ne ostaje ništa drugo nego da živimo onako kako bismo želeli da živimo ponovo

Velika depresija
Srpsko narodno pozorište
Piše: Aleksandra Nikodijević
11. jan 2021.

„Uvek se shvati jedna stvar dok se hiljadu drugih propusti. Ja ne mogu da vidim narandžu dok pada sa drveta, za mene će ona ili pasti ovog trenutka ili je već dole na tlu. Ne mogu da vidim daleko, ne mogu dalje od svoje ruke, kad imam dve… to postaje ozbiljan problem”, upravo ovim rečima Branislav Jerković kao lik Ebena Bajersa započinje predstavu „Velika depresija” koja je nedavno premijerno izvedena u Srpskom narodnom pozorištu.

Diplomska predstava Marka Čelebića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, rađena po originalnom komadu „Vilica Ebena Bajersa” Filipa Grujića, na početku nas uvodi u istorijsku priču o istinitim događajima i okolnostima koje je proizvelo masovno korišćenje radijuma početkom 20. veka. Posle Prvog svetskog rata, radijum je bio korišćen u svakodnevnom potrošačkom životu. Smatralo se da leči sve - od mentalnih bolesti do impotencije. Ta fatalna zabluda i iluzija u koju je poverovalo skoro celo društvo u tom trenutku o čudotvornosti radijuma dovodile su do neizbežnih tragičnih posledica.

Publika prati dve narativne struje – aristokratsku japijevsku porodicu i ponižene radnice u fabrikama. Uočava se jasno vidljiva paralela između njih – radnička klasa koja konzumira radijum jer mora, i buržoazija koja to želi, a zapravo i jedni i drugi umiru od istog.  

Eben Bajers, bogataški plejboj, golfer i sin uglednog vlasnika fabrike železa, bio je jedan od prvih konzumenata tog napitka, prepisanog od strane doktora Bejlija, od kojeg je umro nakon nekoliko godina konzumiranja. Sve novine su to objavile, zato što je bio ugledni građanin Njujorka. Njujork Tajms je napisao članak „Everything was fine until his jaw fell off” (Sve je bilo u redu dok mu nije otpala vilica). Nakon njegove smrti, napitak Radithor  je bio zabranjen, kao i korišćenje radioaktivnosti u potrošačkom svetu. Branislav Jerković igra ovu kapitalnu ulogu i vrlo precizno prikazuje kontrast između raskalašnog i egoističnog bogataša pa sve do umirućeg i bespomoćnog Ebena. Kroz uverljivu telesnu ekspresiju iskazuje sve unutrašnje lomove i borbe i brojna egzistencijalna pitanja koja ga razaraju.   

Tijana Marković koja tumači Ebenovu ženu - opšta slika žene koja sanja svoje snove, željna ljubavi, pažnje, čvrsto rešena da rodi, zalaže se za strategiju porodice. Elegantna odevenost, suptilni hod i dostojanstveno držanje vizuelno nam predočavaju predstavnicu visokog društva, uz prefinjene i galantne aksesoare (sunčane naočare, svilena haljina, bunda i sandale). „Samo je tražio da razumem sve, on je ubedljiv, a ja sve mogu da razumem jer ga volim! Samo, ne znam šta sa tim?”- replika koju izgovara daje nam do znanja da voli Ebena koji joj je nedostupan i sve mu toleriše. Zapažene su njene nijansirane promene od suptilne i šarmantne žene do očajničke ironije.

Eben Bajers mlađi (Aljoša Đidić) život posmatra kao igru i zabavu u kojoj neuspešno traži smisao i govori -  “Zapravo, meni je potrebno čudo, jedno malo, sasvim malo, neprimetno čudo čiji ću ja biti deo, i to je to, ništa više.” Na prvi pogled energičan i živahan mladić, ali ipak samo osoba koja traga za sopstvenim identitetom. Sin koji je već rođen u stvorenom, a imućni otac (Predrag Momčilović) koji je sve sam stvorio i koji je generacijski predstavnik ljudi koji su „izgradili ovaj grad”. Ćutljiv, čini se mudar, gotovo neprimetan na kraju scene dok ležerno prelistava novine. On je svoje uradio, deluje nezainteresovano, kao da ga uopšte ne dotiču dešavanja u njegovom okruženju. Ono što je specifično i karakteristično jeste da dijalog među akterima ne postoji, već su to više monolozi, dakle, svako govori iz svog ugla i vizure.

Suprotno uglednoj i imućnoj američkoj porodici imamo žrtve kapitala koje predstavljaju dobru većinu ljudske populacije. Radium girls su siromašne devojke iz Nju Džerzija i Ilinoisa koje su radile u fabrikama i izrađivale satove radijumom i tako stradale. Njihova sudbina je prožeta songovima a posredstvom hora govore nam kako su se suprotstavljale tome, da su bolesne, da ih radijum ubija, snevajući o boljem životu, ali nikog nije bilo da ih čuje. Obučene u bele haljine, bele cipele i vezanim belim maramama na glavi kroz scenske pokrete izražene u koreografiji ukazuju na stradanje i pogubnost radničke klase.

Elegatno postavljena i kompaktna scena – raskošni funkcionalni bazen neutralne boje napunjen vodom, vizuelno prilično luksuzno i primamljivo. Predstava jednog čistog oblika i melanholične atmosfere. Izraženo letargično i svedeno dramatično, stoga ne očekujete neku dinamiku ili aktivnu koncepciju. Za reditelja ova drama predstavlja – neizdrž, a pisac smatra da nijedna reč ne opisuje bolje ono što je hteo da izbaci iz sebe ovom dramom – „Neizdrž je kad hoćeš da nešto pukne, da se nešto dogodi, da bude nešto neočekivano, nešto vanvremenski, neuhvatljivo; neizdrž je neprestano čekanje nekog malog čuda.“ Grujićev poduhvat dočarava nam životnu priču koja nikad nije bila obrađivana u umetnosti - o prvoj javnoj ličnosti koja je bila žrtva napitka radithor što je podjednako čini zanimljivom i neobičnom.

Eben Bajers je neko ko je uzimajući napitak radithor želeo da ostane mlad i bude bolji nego što jeste, za koga je to bio beg od realnosti i sklanjanje od problema a ne suočavanje s problemima. Neko ko je u konstantnom sukobu između onoga što je racionalno i onoga što oseća, neko ko je zaboravljen, kao i svi što ćemo biti. Na koji način njegova životna priča parira sa današnjim vremenom i šta u njoj možemo da prepoznamo? Otvaraju se brojna egzistencijalna i socijalna pitanja. Šta je potrebno da bi se glas potlačenih radnika čuo i da li su danas, skoro sto godina kasnije, odnosi između poniženih i uzvišenih promenili poziciju? Koji je odnos između našeg individualnog karaktera i rođenjem preodređene poziciju u društvu? Otvara se pitanje percepcije i vrednovanja života, koliko je čoveku potrebno da bi se osećao živim, a u suštini i potreba čoveka da ostavi neki trag. Središte drame je i tema ljudske želje za konstantnim traženjem nečega višeg, bilo da se radi o jednostavnim užicima, prirodnim nagonima ili traženju smisla, za koji se, na kraju, ispostavi da je uvek tek na kraju svakog smisla. Nameće se pitanje - da li nam zaista ne ostaje ništa drugo nego da živimo onako kako bismo želeli da živimo ponovo?

Foto: Dejan Petrović




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste