Prohladne februarske večeri imali smo priliku da pogledamo predstavu „Iranska konferencija” u Narodnom pozorištu u režiji Ivane Vujić. Pored toga, i da joj damo šansu, pošto su nas nažalost zatekla poluprazna sedišta scene „Raša Plaović”, kao i razvodnice koje su upravo zbog toga ohrabrivale publiku da sedne bliže sceni.
Savremeni tekst proslavljenog ruskog dramskog pisca Ivana Viripajeva obrađuje brojne metafizičke i moderne teme kao i većina njegovih tekstova, dok bi se moglo reći da je zapravo u srži kritika evropske elitističke arogancije. Glavni akteri ove predstave su tako učesnici naučne konferencije u Kopenhagenu, akademici različite struke, iza čijih glava se smenjuju simbolički prizori rata, a ponekad ptica i nepreglednih pustinja na Bliskom istoku uz sumornu muziku. Konferenciju vodi samouverena Filipa Rasmunsen koju tumači Vanja Milačić i navodi učesnike da iznesu svoje mišljenje pred publikom koja je ovde i učesnik i svedok konferencije gde je čovek predstavljen kao žrtva 21. veka. Gde je Bog i da li je uopšte živ ako dopušta masovna stradanja iranskog naroda? Da li je Iran zemlja Trećeg sveta ili je samo zemlja u razvoju? Odakle uopšte homoseksualci i da li znamo kada ćemo umreti? Sve odgovore na ova pitanja nude junaci ove drame ali zbog svog manjka samokontrole i narcisoidne ličnosti plitko razmišljaju i izazivaju smeh publike. Ipak, darovita ekipa glumaca među kojima su i mlada lica Bogdan Bogdanović i Maja Kundačina, sa osobitom oštrinom, pak umerenim tempom, prate svoje likove u skladu sa njihovim mislima i tipovima ličnosti. U nekom trenutku bi se na licu publike opazio manjak koncentracije zbog napornog prokišnjavanja cevi, ali više zbog težine i difuznosti teksta koji zahteva duboku koncentraciju od publike i aktera. Zapravo, ovde se ništa ne tiče Irana, samo je radi ispunjenja simbolike, na kraju predstave zaplesala iranska pesnikinja koju strastveno tumači Ivana Žigon i recituje njene stihove iz duše onako kako samo umetnička duša razume, a katkad bi se u njoj mogao nazreti sličan stil glume njenog oca, velikog Steve Žigona.
Naposletku, možemo samo pretpostaviti da je ono što odbija publiku od ove predstave i izaziva loše kritike, upravo suviše lagana narativnost glumaca koji se samo smenjuju za mikrofonom, pasivno i skoro bez ikakvog zapleta i dinamike na koju smo navikli u pozorištu. Ipak, ova predstava zahteva da se gleda više puta i svakako da zaslužuje ispunjenu pozorišnu salu.
