Pisati o mladosti nikad nije bilo lako. Raditi predstavu o mladom čoveku uvek je klizav teren. Mladost brzo dođe i prođe, a u svom kratkom trajanju ranjiva je i nesigurna. Biti mlad je izazov, biti mlad danas je hrabrost.
U Malom pozorištu „Duško Radović”, Anja Suša u saradnji sa dramaturškinjom Tijanom Grumić, stvorila je predstavu „Ako pčele nestanu sa lica zemlje” po motivima romana „Omladina bez Boga”, Edena fon Horvata. Roman nastao pre devedeset godina, usred bujanja fašizma na prostoru Evrope, poslužio je kao matrica predstave, koje autorke grade slojevito, istražujući delo i postavljajući ga u današnji kontekst. Ta slojevitost otkriva savremenost romana i omogućava predstavi da dobija punoću kroz igru i delovanje. Kroz to istraživanje postavlja se i pitanje koje traži odgovor – šta se dešava danas? U tranziciji između prošlosti i sadašnjosti često nastaje jaz. Upravo tu ponekad dolazi do „klizavog terena” jedne predstave, ali ovde se događa suprotno kad osetimo njenu savremenost, otvara se polje traganja kome pristupamo i mi, kao publika.
Omladina koja „raste po strani od istine i pravde, u nekoj jezivoj hladnoći...” predočena glumcima Mladenom Lerom, Filipom Stankovskim, Nevenom Kočović, Anjom Jovanović, Pavlom Veselinovićem i Milom Protić, je omladina koja srlja u svet koji ne poznaje, svet koji je oblikuje, hrani, ali i truje, kašičicu po kašičicu. Ispred njih kao narator ove priče, ali i vodilja predstave, je njihov nastavnik, kog igra Miloš Timotijević. U ulozi direktora je Nedim Nezirović, a očeve i majke zajedno igraju Nedim i Jelena Ilić.
Kao i svaka omladina pre nje, i ova nosi teret osuda, zbog svojih dilema, činjenja, nedoumica i ponašanja. Kroz njihovo delovanje otvara se pitanje krivice prepoznate kroz društvene norme, odbijanje odgovornosti, političko tkanje, roditeljske propuste i zanemarivanje, urušavanje školstva, položaja nastavnika i skrnavljenje njihove profesije.
Ne znam da li je postojalo bolje vreme za postavljanje ove predstave nego što je današnje. Ona problematizuje položaj mladih u svetu koji im nije naklonjen – svetu koji zanemaruje, zlostavlja i tlači njihove godine. I tu dolazimo do simbolike naziva Ako pčele nestanu sa lica zemlje – verovatno se niko pre same predstave nije zapitao: šta bi se tada desilo sa našim čovečanstvom? Iza naslova se krije metafora o nevidljivim vezama koje utiču na sve elemente jednog sistema, veza od kojih zavisi opstanak jedinke i zajednice, ili njihovo samouništenje, a potom se preliva u pitanje o deci, njihovom mestu unutar sopstvene zajednice, ali odgovornosti sveta kom pripadaju. Radnja prati niz događaja koji prethode ubistvu jednog od učenika, kao i sve ono što sledi nakog tog trenutka.
Miloš Timotijević, u ulozi nastavnika geografije i istorije, preispituje svoju ulogu u obrazovanju – postavlja sebi filozofska pitanja o postojanju Boga i o društvu koje u njega slepo veruje opravdavajući tako mnoge pogreške koje su načinjene pojedincima i grupacijama. Njegov lik, kroz sva previranja i dileme, dovodi nas do istine kroz priznanje krivice kao moralne obaveze, i tada nastupa olakšanje.
Igra ostatka ansambla je tačna i uverljiva, puna naboja, te im tokom igre verujemo. Nose nas njihove reči i zagledani smo u njihove oči koje nas pitaju i propituju – na kraju te oči traže od nas kolektivno delovanje koje može dovesti do rešenja. Scensk pokret prati dramski predložak i predstavlja odlično rešenje u prelaznim scenama predstave. Muzika, sa songom postavljena je u savremen kontekst i aludira na pesme Desingerice, važan je segment predstave, kako bi pronašla lakšu komunikaciju među omladinom – jer muzika je ta koja nas generacijski obeležava, kakva god ona bila.
Mladi su slika i prilika proizvođačkog društva. Mladi su meta u koju olako pucamo, ubijajući koren iz kojeg treba da izrastu. Robotizovane mašine koje proizvode produkte kapitalističkog društva i njegovih vodilja, kao i fašizma u njegovim neprimetnim oblicima. Međutim, u ovoj predstavi dobijamo drugu stranu te zacrtane paradigme – mladost koja traga za istinom, koja nas uči kako treba delovati, kako istupiti kada to niko ne očekuje, kako progovoriti kad su reči zabranjene, i na kraju kako tragati za smislom opstanka na ovoj već dovoljno urušenoj planeti.
Ovo delo je napisano pre mnogo godina, u vremenu o kojem danas učimo iz istorije ili slušamo u slobodnim interpretacijama onih koji nas okružuju, onih koji ponekad fašizam opravdavaju ili njegove ideje ublažavaju. Naizgled se sve vrti u krug, kako je i sveta i veka. A preko mladosti, sve ono što se propagira oslikava se na njoj poput lakmus papira. Kako se, dakle, mladi mogu danas pronaći u društvu koje im ponovo oduzima slobodu, gde nasilje postaje sredstvo prepoznavanja i pripadanja?
U ovoj predstavi susrećemo mladost koja se bori. Mladost koja kao jedini uzor bira istinu. To je mladost koja ne pristaje na nasilje, koja diže glas uprkos tišini i želi da se čuje dalje od zidova učionice, dalje od onoga o čemu istorija ćuti (i o čemu nas ne uči). Mladost okupljena pred školom, zajedno sa svojim nastavnicima, pogledima uprtim jedni u druge, traži ono što joj je oduzeto.
Foto: Malo pozorište Duško Radović
