Dva sata prugom do smisla?

Voz
Zvezdara teatar
Piše: Jelisaveta Simić
19. feb 2018.

            I sva ta velika pitanja naših ljudskih, konačnih života. Bog, pa ljubav, pa vera, pa ideali, pa rat i.... I sve te krupne situacije u kojima se nalazimo, baš one koje nazivamo ,,na život i smrt“. I svi ti putevi od kojih je samo jedan pravi, a ako se ne pođe njime, srlja se u provaliju iz koje izlaza nema. Plus sva zbivanja u glavi dok se rešava kojim putem da krenemo i zašto baš njim. I sve to do tančina opisano, stavljeno na papir, iskristalisano u glavi nekog genijalnog tvorca, umetnika reči. Pa onda prilagođeno od režisera, uvežbano od glumca, plasirano na scenu, dovedeno pred naše oči. Primljeno sa nadom da će nam to posmatranje pomoći da se snađemo u ovom metežu i zbrci koja se život zove. I po pravilu sve to zaslužuje da dobije titulu grandiozne predstave, dela za sva vremena, godinama i hiljadama puta izvođene drame koja zagarantovano donosi popunjenost do poslednjeg mesta i pozitivne kritike publike. Čitav ovaj dugi opis stao bi u jednu reč – Voz – predstava čija dubina oduzima dah, visina u koju odlazi pomalo plaši, a širina koju poseduje čini da se osećamo sitni i nedostojni da se upustimo u igru razmišljanja i dosezanja suštine, prave, iskonske suštine života. Stoga, ako hoćemo da istinski sednemo u Voz i upoznamo sve njegove vagone, moramo na predstavu doći sa dve stvari: odmornom glavom i dubokim intelektom. Potrebni su nam puni kapaciteti naše pameti da bismo se nosili sa arhetipskom temom vere koja je bila i biće jedna od najvažnijih tema čovečanstva. Dva umetnika, Voja Brajović i Sergej Trifunović, svojim replikama zadiru u sâm smisao čoveka – on postoji ako veruje, on živi da bi verovao, on veruje da bi živeo, on je ljudsko biće samo jer postoji On; ili, on ima neke druge izvore vere, njegova prćija je skup knjiga koje je pročitao, njegova nada je progres, a njegova vera racio. Sergej Trifunović se glasnogovornički bori za prvu, Voja Brajović jadikuje nad propašću drugih navedenih postavki. I bez predaha odvija se epski sukob mišljenja, ne mišljenja već stava – stava nad stavovima. Jednog koji se oštro zastupa, brani pevanjem, urlanjem, suzama, pozivom da ga svi branimo i drugog koji se samo brani od napada. Da, on se samo sklanja. Pa zato time postaje ne-stav, odnosno prestaje da postoji. Njega više nema jer je sve na čemu je on počivao izneverilo, sve se izgubilo, godine utrošene na njega pokazale su se kao uzalud protraćene, bačene. I sada ostaje samo da se jadikuje. Zato profesor (Voja Brajović) sklupčan u svojoj tuzi, pogružen i rezigniran, postaje posmatrač i slušalac pokreta i glasa njegovog spasioca (Sergej Trifunović). No, tuga, potištenost i melanholija kao stil života mu ipak ne dozvoljavaju da, ako je sve izgubio, prihvati novo. Ne! One su tu da ne daju da se nastavi dalje kada je sve izneverilo. One valjda zato i postoje. Da nas zauvek podsećaju na ono što smo izgubili, te da nam nikada ne dozvole da nastavimo dalje i prihvatanjem novih, a drugačijih, shvatanja počnemo da živimo srećniji život. Pa to je jedan čvrst dokaz da se teško menjamo i prilagođavamo. Da smo gluvi za reči drugog, da smo slepi za njihove pružene ruke koje možda nude spas, da u vazduhu ne osećamo sreću koja lebdi iznad naših glava. Da li više verujemo u svoje, makar i promašeno mišljenje, nego u reči drugog, pa makar taj drugi bio čovek koji nas je spasao od smrskane lobanje pod čeličnim vozom?

            Da li uopšte moramo da verujemo? Kako da nastavimo život ako ne verujemo? Kako da nastavimo dalje kada u sebi nemamo snage da nam nešto vaskrsne veru i dâ nadu? Da li je bilo šta od navedenog u našim rukama? Ili taj neki On ili to nešto ono upravlja našim vozovima? Dolaskom u Zvezdara teatar, „Voz“ će pred nama otključati Pandorinu kutiju, a mi ćemo morati da otvorimo um i srce i tamo pronađamo odgovore na večna pitanja.

Foto: Zvezdara teatar