Ko je Veronika Zarnik? Ako ste se ovo pitali u četvrtak, 4. novembra, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu – niste bili jedini. Osim publike, isti odgovor o jednoj nekonvencionalnoj, strastvenoj i nepredvidivoj ženi tražili su i protagonisti predstave „Te noći sam je video”, ambiciozne koprodukcije između četiri pozorišta iz Slovenije, Srbije i Austrije, koja je ovog meseca dočekala i svoju beogradsku premijeru.
Po uzoru na istoimenu knjigu slovenačkog pisca Draga Jančara, dramaturg i režiser Janez Pipan za scenu je priredio slojevitu priču o ljubavi, ratu, uspomenama i onome što za njima ostaje. Uz fragmentarnu strukturu preslikanu iz samog romana, „Te noći sam je video” prepušta pozornicu konjičkom oficiru Stevanu Radovanoviću, Veronikinoj majci Josipini, nekadašnjem prijatelju doktoru Horstu, kućepaziteljki Joži i jednom od radnika na imanju. Tokom četiri sata trajanja predstave, oni nam, svako iz svog ugla, govore o delićima slagalice koje je za njih činila enigmatična gospođa Zarnik, pokušavajući da otkriju šta se na kraju sa njom desilo.
Kada se podignu zavese, predstavu otpočinje glumac Milan Marić, tumačeći lik valjevskog oficira stacioniranog u Sloveniji neposredno pre početka Drugog svetskog rata. Rekavši da mu se u snu javila žena koja je sedam godina ranije oblikovala priču njegovog života, on nas uvodi u tolstojevski ljubavni trougao između bogatog muža, njegove očaravajuće supruge i njenog učitelja jahanja.
Iako nam je počev od prvog monologa jasno kojim će se pravcem kretati odnos između Stevana i Veronike, čiji lik tumači Nataša Matjašec Rošker, ništa u ovoj predstavi ne odaje utisak već viđenog koliko god pratilo određene formule. Naprotiv, dok gledamo kako se bogatašica i oficir zamrze pre nego što se jedno u drugo zaljube, dobijamo utisak nečeg svežeg i autentičnog. Kroz razgovore o slobodi zamaskirane u razgovore o plemenitoj prirodi konja, neočekivane momente humora i sugerisanja onoga što leži između redova pažljivo odabranim tišinama, mimikom i govorom tela, Marić i Rošker oživljavaju jednu romantičnu priču koja je tragična koliko i realna.
Druga polovina ove predstave ima nešto drugačiji ton. Na scenu stupaju novi naratori koji Veronikinu sudbinu izmeštaju iz konteksta puke ljubavne peripetije i ubacuju u realnost rata i njegovih posledica. Prebacivši se na makroplan, Pipanova drama štošta govori o rušenju iluzija jedne ušuškane predratne svakodnevice imućnih, kao i o teškoćama i nemogućnosti likova da se pomire sa svim onim što su u međuvremenu izgubili.
Naglasak je stavljen i na ratne traume, potisnuta sećanja i one pojedince koje je društvo zaboravilo kako bi svet mogao da ide dalje. Upravo su to deonice u kojima postaje jasno koliko je vešt bio izbor višeglasnog pripovedanja. Govorivši o ženi koja je tokom nasilnog istorijskog perioda nestala usred noći, likovi govore i o sebi samima, onome kroz šta su prošli i beznađu koje, zajedno sa Veronikom, ne može da prestane da ih opseda.
Mada svako od glumaca ulogu tumači na svom maternjem jeziku, dijalozi teku potpuno prirodno i neusiljeno. Teško je zamisliti da se ovaj komad ikako drugačije izvodi, računajući da performansi glumaca iz tri različite države donose i tri različita sentimenta, kulturološke, jezičke i emotivne dubine koje bi u suprotnom bile izgubljene u prevodu. Danijel Još iz bečkog Burgteatra, koji tumači lik nemačkog doktora, u ovome posebno briljira. Oštrina kojom izvodi Horstove monologe takva je da nam je i bez interpretacije jasno kroz koja osećanja njegov lik prolazi, kao što je i u performansu Mateje Pucko (kućepaziteljka Joži), evidentno učitana nežnost, saosećajnost i žal za nepovratnim.
Naslov predstave vešto se igra sa njenom glavnom tematikom. Veronika je žena ispred svog vremena, čija žudnja za slobodom fascinira, zbunjuje i frustrira svakoga ko sa njom stupi u kontakt. Ona se ističe čak i u odnosu na scenografiju i kostime, pojavljujući se mahom u belim i krem kompletima kao kontrast zagasitoj bini. Zato i nije čudno što ni publika, a ni junaci same drame, nisu u stanju da sa nje skinu pogled.
Međutim, čini se da je to i jedina stvar koju zapravo mogu da urade. Bez mogućnosti da u potpunosti razumeju Veronikine potrebe, želje i hirove, naši naratori su puki posmatrači koji nisu u stanju da je do kraja dožive kao osobu. Za svoju majku, Veronika živi na fotografijama, za doktora Horsta, ona je delić lepih uspomena, a čak i Stevan, koji je jedini istinski uspeo da priđe korak bliže njenom srcu, na kraju ne može da dopre dalje od toga da je viđa u snovima kao duh žene koju je nekad poznavao.
Za sve njih, koliko god je voleli, Veronika nikad nije žena od krvi i mesa, već radije ideja onoga što za njih predstavlja. Njena magnetišuća privlačnost i sposobnost da im se uvuče pod kožu ne leži u tome što jeste, nego u tome što bi za svakog pojedinačno mogla da bude kada bi joj se samo dovoljno približili.
Ni ostali likovi nisu ukalupljeni i jednostavni za tumačenje. Dok ih na prvi pogled možda i možemo posmatrati kroz određene etikete, poput ljubavnika, zaljubljenog prijatelja ili majke, u svima njima leži mnogo više od onoga što naziremo na površini. Tako je Stevan istovremeno i čovek iz vojne hijerarhije i neko ko krši moralne principe zbog jačine svojih osećanja. Horst je i učesnik na pogrešnoj strani Drugog svetskog rata i veteran koji pati zbog trauma, a Jospina je uznemirena i tužna starica u čijim sećanjima i dalje živahno postoje tragovi mladosti.
Ono što posebno doprinosi predstavi „Te noći sam je video” jeste i muzika koja se gotovo sve vreme čuje u pozadini. Radnju vešto prate instrumentali koji nenametljivo dočaravaju atmosferu, dok pojedini likovi imaju i samostalne vokalne numere. Kada Nataša Matjašec Rošker zapeva na sceni u nekim od najdirljivijih momenata drame, njen glas, nalik na poj kojekakve ptičice, toliko pleni pažnju da se ne možete fokusirati ni na šta drugo.
Možda upravo u odnosu koji Veronika ima sa muzikom saznajemo najviše o njenom liku. Bilo da je u pitanju poj zatočenice iz zlatnog kaveza ili trans u koji upada kada u Vranju pleše i peva uz izvornu muziku – Veronika nam o sebi i svom kompleksnom unutrašnjem svetu iz prvog lica govori jedino kroz pesmu. Sve ostalo što o njoj saznajemo, saznajemo kroz oči onih koji su njenom životu svedočili više nego što su u njemu učestvovali.
Postmoderna i fragmentarna koliko i struktura ovog komada, Veronika Zarnik jedna je od junakinja koje se teško zaboravljaju. Baš kao i protagonisti drame, kada se konačno spuste zavese i dođe vreme za aplauz, i mi ćemo se kao publika još dugo sećati da smo je te noći videli, pitajući se kada možemo da je gledamo ponovo.
Foto: Peter Giodani/JDP
