Gromoglasni aplauz je odzvanjao pozorišnom scenom „Mira Trailović” u Ateljeu 212, kada je završena izvedba predstave „Kao i sve slobodne djevojke” 21. oktobra.
Rađena u režiji jedne od najuspešnijih rediteljki iz regiona Selme Spahić, a po tekstu dramatuškinje Tanje Šljivar, koja svojim radom oživljava feminizam kroz pozorišnu umetnost, izvedena je predstava nakon koje se iz pozorišta izlazi teži za mnogo pitanja na koja nemamo odgovore.
Priča nas podseća na vest koja je 2014. godine odjeknula, kako Bosnom, tako i čitavim regionom, a to je da je sedam devojčica sedmog i osmog razreda osnovne škole u jednom malom mestu u Republici Srpskoj, sa petodnevne ekskurzije došlo kući u drugom stanju. „ŠOK”, „SKANDAL”, „DECA PRAVE DECU”, samo su neke od fraza koje su se javile u naslovima novinskih članaka na čitavom Balkanu.
Autorka je objasnila kako ovo nije dokumentarna drama, već su sami likovi fiktivni likovi koji prenose iskustvo devojčica, a stavljaju aluziju upravo na izostanak onih istih pitanja i manjak seksualne edukacije kod dece. Da je drama fiktivna, pokazuje nam i to da likove sedam devojčica tumači šest odraslih osoba, od kojih su dvojica muškarci, dok je samo jedna od njih zapravo njihova vršnjakinja, koja se pojavljuje na samom kraju predstave.
Prema rečima dramaturškinje, u njenom stvaralaštvu skoro pa i da nema metafora, a da je ono što gledamo na sceni obris onoga što je prisutno u društvu, te se može sresti svakodnevno svuda oko nas. Tako i samu predstavu otvara jedan dogadjaj kom je, kada je i ona sama imala trinaest godina, prisustvovala. Naime, veroučitelj je pozvao đake na seminar u Banskom dvoru, gde je sveštenik pustio kasetu sa koje se čuo jasan odrastao muški glas koji govori tekst napisan za fetus. Zato, na samom početku drame stoji rečenica koju fetus izgovara za vreme abortusa: „Kao i sve slobodne djevojke”.
Haos u glavama devojčica nakon predavanja o verskoj dogmi i njenog viđenja pojma abortusa je preslikana opštom haotičnošću na sceni propraćenu jakom muzikom i prigušenim svetlima koji bude tenziju u publici, zatim vriscima, bacanjem, trčanjem i unezverenim pogledima, te eskaliranje uznemirenosti pokušavanjem da se uništi ogromni fetus, koji tokom čitavog predavanja raste kao scenografski detalj, jednako kao i strah u ovim mladim telima.
Pesma „22” popularne pop pevačice Tejlor Svift, koja je objavljena dve godine ranije, predstavlja neku vrstu himne koju devojčice doživljavaju kao sopstvenu i potpunu slobodu u tinejdž dobi, jer „svi smo srećni, slobodni, zbunjeni i usamljeni u isto vreme”. Pod uticajem te slobode i dečijeg buntovništva, ili možda ipak straha, one pokušavaju same da nađu način da abortiraju preko saveta koje nalaze na internetu, međutim, neinformisanost im predstavlja veliku prepreku, te ipak odustaju i od tog pokušaja.
Priča o odrastanju i formiranju ličnosti u svetu koji dostiže vrhunac globalizacije i internet sferi koja nam zamenjuje svakodnevicu, gde nam iracionalna realnost postaju lajkovi, tvitovi, heštegovi, društvene mreže i mediji kojima smo okruženi. Devojčice Lea, Mia, Ana, Ena, Ina, Ona i Una, i dalje u potrazi za svojim identitetom dospevaju u žižu javnosti zbog svoje rane spoznaje seksualnosti, što dovodi do pojavljivanja nečeg njihovog, ličnog i intimnog na naslovnim stranama, što opet dovodi do medijskog linča i društvene osude, dok su one, s druge strane, i dalje posmatrane kao bezlična stvorenja. No i dalje, izostaju pitanja.
Kako je došlo do toga? Postavlja se pitanje na sceni, ali devojčice kao da ni same nisu sigurne. Kroz razgovor glavnih aktera može se steći utisak da postoje elementi orgija na hotelskoj žurki, na kojoj glumci pokušavaju da približe publici dečiju zabavu i mlade godine u vrtlogu želje za odrastanjem i osećaja zrelosti, te pod svetlima reflektora vidimo pored sjaja šljokičavih kostima i konfeta koje padaju po njima iz probušenih naduvanih providnih balona kao implikacija na nekorišćenu kontracepciju, i njihove svetleće stomake, u kojima počinje da se razvija novi život. Međutim, one same nisu svesne šta, kako, gde, kada i sa kim se to dogodilo, pa one nakon završenog testa za trudnoću skaču od sreće govoreći da u sebi nose klicu budućnosti.
Međutim, društvo u kom je zastupljena velika koncentracija kolektivnog mišljena će pre ubiti tu klicu nego sam pojedinac, te je opet ginekolog i koordinator za zdravlje Republike Srpske u ime njih odlučio da je najbolje da svih sedam abortira iz zdravstvenih razloga (gde opet vidimo primer u kom se devojčice posmatraju kao neko ko je bezličan i gde se njihovi lični izbori i lična osećanja ne pominju nigde, osim ličnog pseudonima „sedam devojčica iz Bosne” koji se i dalje lepio na naslovnice časopisa).
Tanja Šljivar odgovara na izazov gde jedan čist narativan tekst oblikuje u priču koja je pitka publici, gde je posle odgledane predstave nemoguće ostati samo pri razmišljanju o osudi devojčica koje niko nije pitao kako se osećaju, već se ipak javljaju saosećanje, empatija i želja za odgovorima na pitanja koja njima niko ne postavlja, a trebalo bi.
Šta se desilo na kraju? Ništa. Nakon odlaska najmlađe glumice sa scene i zalupljenih vrata na snimku sa spoljašnjeg zida sobe stare i senilne bake jedne ili ipak trpezarije, odnosno sobe druge devojčice, na kom sedam trinaestogodišnjakinja sedi na krevetu, salom se orila pesma koja se sastojala iz jednog jedinog stiha:
I na kraju, nam se ništa nije dogodilo.
Foto: Boško Đorđević
