Oprez! Ova predstava je strogo intimna, ostavite sve predrasude na ulazu

Pre nego što počnem priču koja nema svoj zvanični kraj, želim da kažem da nikada ništa ličnije i intimnije nisam pogledala u pozorištu. Iako jesam gledala sijaset predstava koje su reditelji i rediteljke kreirali na osnovu ličnog iskustva, obično je to iskustvo bilo prekriveno slojevima skrivenih značenja, pa priča ponekad i izgubi na prvobitnoj autentičnosti i prepoznatljivosti. Po prvi put dobila sam sirovu, ogoljenu ličnu priču na tacni, poput oljuštene lubenice (koja nije bez razloga pomenuta baš ovde), a na vama ostaje kakvog će ukusa biti, slatkog ili gorkog, samo što sada, kada to kažem, mislim na priču kojoj sam svedočila iz prvog reda.

Tijana Grumić i Jug Đorđević su na našoj pozorišnoj sceni poznati rediteljski tandem. Svoju prvu profesionalnu režiju Jug ostvaruje u Pozorištu „Bora Stanković” u Vranju, upravo tekstom Tijane Grumić „Kepler 452-B”. Za tu predstavu su i zajedno podelili Specijalnu nagradu za novu pozorišnu osećajnost na Festivalu Joakim Vujić. Njihovim novim autorskim projektom „Pre nego što počnemo” dobijate uvid u rađanje te osećajnosti i pratite njen razvoj.

Glumac Matija Stefanović tumači lik reditelja Juga Đorđevića, dok glumica Ema Muratović tumači dramaturškinju Tijanu Grumić. Predstava počinje upravo tako, kroz lično predstavljanje Tijane i Juga. U samom početku se probija barijera i stiče se poverenje u autentičnost priče kroz repliku – „U redu je da ovo ispričamo ovako, jer je Jug tako pričao o ovome”. Ovo dvoje umetnika se upoznalo na prijemnom ispitu na Fakultetu dramskih umetnosti i istog momenta su postali svesni sličnosti svojih senzibiliteta, što je uslovilo dalju profesionalnu saradnju. Ali posebno su interesantni oni najsitniji detalji poput toga da je, recimo, Tijana izuzetno osetljiva i da je duboko pogađaju čak i najobičnije stvari. To saznajemo kada Matija (Jug) prepričava epizodu sa lubenicama (gorepomenutim), gde se ona na samu njihovu pojavu rastužila, a kada ih je ugledala presečene na pola taj prizor ju je rasplakao. To je trenutak kada Matija prepričavajući taj događaj nju oslovljava sa „mila”, što način pričanja priče pomera na potpuno drugi nivo, kao da je sam Jug tu prisutan.

Nakon brojnih ličnih događaja i priča ovo dvoje umetnika koje sve vreme slušamo u interpretaciji Matije i Eme, fokus se sada pomera na događaj koji je uslovio nastanak ovog projekta. Prethodna jednočasovna uvertira tek je zagrebala površinu i doprinela je tome da zaista shvatimo zašto je autorima bilo značajno da rade na ovom projektu. Kao da će se krug predstave zatvoriti i ništa neće ostati nedorečeno, ali ponavljam, tek smo zagrebali površinu. Naime, Jugov okidač za nastanak predstave bio je susret sa taksistom koji mu je podelio priču o svom sinu koji je trans muškarac. Za reditelja je takav stav taksiste koji iskreno prihvata svoje dete bio neočekivan, posebno za nekoga ko se bavi tim poslom i pritom izgleda tipično balkanski, ali dovoljno osvešćujući i inspirativan da reditelj taj događaj iskoristi kao polazište za nastanak predstave kojoj je to tematska odrednica u jednom patrijarhalnom pozorišnom sistemu. Nakon što je prepričana, ona je i emitovana na televizoru, uz kokice i ugašeno svetlo, kao da je reč o filmskoj priči koja je suviše dobra da bi se u nju poverovalo.

Treba napomenuti da dramski tekst ove predstave na početku proba nije postojao, već je prvo ishodio iz razgovora sa pripadnicima LGBT+ zajednice, pa su na taj način lična iskustva autora tesno isprepletena sa njihovim iskustvima. To je scena u kojoj se javlja svojevrsni „sukob” oko toga kako cisrodne osobe mogu da razumeju njihove probleme. Pokreće se pitanje kako biti predstavljen bez stalnog stereotipiziranja, kao recimo onog gde se trans osobe uvek bave protistucijom, a homoseksualnost se završava samoubistvom ili ubistvom. Nakon traženja načina predstavljanja i mogućeg odustajanja, rešenje je jednostavno – pričaj o sebi i svom iskustvu, bez zadrška i iskreno, ljuti se i dokaži im da si to ti, jer se tako osećaš, jer samo tako ćeš sa scene pokrenuti nekoga da te sasluša i razume. Nakon ovoga nisam ni sigurna da to više mogu i da nazovem dramskim tekstom, čini mi se kao da je to i suviše daleko za nešto ovako životno i iskreno. Ovo dvoje glumaca stalno menjaju svoje uloge shodno situacijama, one su konstrantno fluidne čime se ukazuje na – biti onako kako se osećam i kako želim.

Predstava sadrži i elemente savremenog plesa koji izvodi Aleksander Zain. Oni se dobro uklapaju u dramski tok, iako su dosta neočekivani i iznenađujući. Posebno je upečatljiva scena kada reflektor emituje belu svetlost na podu, koja iz pozicije publike izgleda kao ambis, dok Zain napetim pokretima pokušava da se odupre prepuštanju i mogućem sunovratu u taj ambis bez povratka. Matija i Ema u pozadini, naizmenično čitaju tekstove, koji su kombinacija i poezije i ličnih ispovesti.

Posebno treba napomenuti i odabir prostora za predstavu, čime se izlazi iz okvira institucionalnog pozorišta. Hartefakt kuća svojom domskom atmosferom pruža osećaj dobrodošlice, a malobrojna publika, isključivo zbog prostorne ograničenosti, pruža još jači osećaj intimiziranja i empatije koji je nemoguće ne razviti kada sedite na samo nekoliko centimenara od glumaca, sa kojima vam se pogled stalno susreće.

Ne postoji toliko uspešnih rediteljskih tandema kod nas, koliko postoji glumačkih. Ovaj tandem  koji čine Tijana i Jug razbija tu tvrdnju, jer oni prevazilaze ograničenja, a za građenje teksta prihvataju dejstva slučajnosti bez predviđenog kraja. Kada je Jug odlazio na prijemni ispit, dva dana ranije vranjansko pozorište je izgorelo. Kada su ga pitali gde će svoje predstave postavljati kada pozorišta nema, on je odgovorio da „ne moraju sve predstave da se postave u pozorištu” i tom rečenicom želim da završim, iako Juga lično ne poznajem, što je ova predstava donekle promenila. 

Foto: Jakov Simović