Plavo za istinu i crveno za laž: sve što Fabr (ne) želi da saznamo o “Noćnom piscu”

Noćni pisac
Narodno pozorište u Beogradu
Piše: Danica Popović
29. feb 2020.

Jan Fabr poznat je kao stvaralac koji ruši sve vrste umetničkih barijera: one koje odvajaju različite grane umetnosti i one koje predstavljaju konvencije određenih vrsta izraza. Njegovu monodramu “Noćni pisac”  imali smo priliku da gledamo u Narodnom pozorištu u Beogradu, 22. februara. 

Iako ovo dramsko ostvarenje ne odstupa od konvencija forme (što je bio slučaj sa 24očasovnom predstavom “Olimp”), kao svojevrsni uvid u kreativni i duhovni život ovog neobičnog umetnika, “Noćni pisac” je zaista nesvakidašnje pozorišno iskustvo.

Dramatizacija Mije Martens nastala je na osnovu Fabrove biografije i dnevničkih zapisa koji se prostiru kroz nekoliko decenija i gradova (kontinenata) na kojima se junak-pisac zatiče. Iako zapisi nisu hronološki niti (usko) tematski povezani, oni ipak predstavljaju snažnu celinu i govore o temi koja je verovatno neiscrpna: odnosa umetnika i umetnosti.

Na samom početku pisac (koga tumači Slobodan Beštić) objavljuje svoju nameru da koristi dve boje hemijskih olovaka. Plava označava istinu, a crvena laž. On nastavlja da priča simpatičnu anegdotu iz svog života koju završava priznanjem da majka nije uspela da pronađe i kupi crvenu olovku za njega. 

Ovaj motiv ostaje sa nama kroz čitavo ovo nelinarno, uzbudljivo putovanje: od početka koji se naravno vezuje za komplikovane porodične odnose, preko trenutaka očaja i ekstaze, prozaičnih briga do najdubljih ponora ljudske duše - i njenih najuzvišenijih spoznaja.

Noćni pisac je bizaran, kontroverzan i za bilo koga ko je ikada pokušao da se bavi bilo kakvim stvaralaštvom - izuzetno blizak. Od trenutaka razorne sumnje u sebe (pisac iznova ponavalja “ja sam greška”) do kreativne ekstaze (pisac zaključuje da je greška “zato što je bog” (ili Bog?)); od opčinjenosti lepotom ljudskog tela do pohote; od zavisnosti od droge do zavisnosti od umetnosti. Koliko god “Fabrovski” aspekti stvaralačkog procesa su povremeno izuzetno bliski, čak univerzalni.

Zanimljivo je da se, možda baš u potrazi za tim univerzalnostima, Fabr oslanja na pop kulturu. U drami figuriraju čak 3 poznate pesme: “The End” grupe The Doors, “My Way” Frenka Sinatre i čuvena italijanska pesma Volare.  

Putovanje se završava sa četiri kamena (nemači stein (štajn)) koji simbolizuju četiri ključna činioca savremenog društva: nauku-kamen po imenu Ajnštajn; filozofiju-Vitgenštajn; umetnost-Gertruda Štajn i medicinu-Frankenštajn. Ova duhovita metafora tera nas na razmišljanje da li su u pitanju osnove, kamenovi temelja, ili pak teret koji opterećuje umetnikov slobodni put kroz haos života i stvaralaštva. 

Slobodan Beštić daje uverljivu i  razigranu viziju umetnika. On vrlo uspešno tumači različita duševna stanja koja se smenjuju bez reda i logike, što glumčev zadatak čini utoliko težim. On je suzdržan, maničan, ranjiv, nadahnut, nežan i okrutan. 

Ono što nije, ili barem u nedovoljnoj meri, jeste svestan publike. Fabrov tekst je poziv da se fascinatan život i psiha jednog čoveka stavi pod lupu. Iako četvrti zid verovatno ne postoji, čini se da Beštić ipak ostaje donekle “zarobljen” u tekstu. Gotovo svakoj reči on daje izvesnu težinu, zbog čega se i ritam predstave na mahove usporava. Uživeći se, prilično doslovno, u ulogu čuvenog umetnika, Beštić čini se zaboravlja da iskoristi svoju jednistvenu perspektivu kao tumača umetničkog dela.

Ovo postaje sasvim očigledno pred sam kraj predstave, kada glumac izvodi nezgrapni ples i deli kratke, komično zavodiljive poglede sa publikom. Da li se radi o satiri? Naravno, usuditi se na bilo šta što bi se moglo protumačiti kao “ismevanje” čuvenog Fabra je svakako nezahvalan zadatak. 

Ipak, da smo videli malo više toga, da smo, kao Fabr na početku elegatno priznali da su neke stvari “ispisane crvenim mastilom”, onda bi tekst možda dobio još jednu zanimljiviju notu, provokativniju notu. Ovako, tekst je interesantan, pseudo biografski i velikm delom, upravo ono što Fabr želi da nam prikaže. U krajnjoj liniji, svi mi rado prihvatamo da budemo obmanjeni, opčinjeni, kako sam priželjkuje, opijeni pozorištem. Zato što se osećamo privilegovanima što smo uopšte pozvani na ovo magično putovanje. 

Pitanje je ipak, da li je ovaj pisac vapio da ga “pročitamo” malo bliže.

Foto: Phill Griffin i Guido DeVos preuzeto sa sajta narodnopozoriste.rs




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste