Odnedavno na stalnom repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta nalazi se predstava „Moj muž”, nastala po istoimenoj knjizi makeodonske spisateljice Rumene Bužarovske. Na ex-Yu prostorima njeno ime je poslednjih godina veoma čujno. Osim što je izvanrednim spisateljskim veštinama stvorila jedan novi niz izražavanja i delovanja, njene priče otvaraju brojna pitanja i teme današnjice koje nas se tiču, koje bole, od kojih nastaje mučnina u stomaku ili potpuno odsustvo misli, koje se ne može zaustaviti od nekontrolisanog brujanja u glavi. Poslednjih godina na ovim prostorima buja književna scena, pa smo tako otkrili brojne spisateljice za koje se potpuno prirodno vežemo, a njihove priče i romani su nam preko potrebni. Kad kažem potrebni, onda mislim i na pretakanje određenog kniževnog dela u predstavu, kao što je to uradila rediteljka mlađe generacije Jovana Tomić.
Prilikom ulaska u studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta zatičemo na sceni jedan veliki bračni krevet, na kom leže dve glumice duboko zašle u razogovor, ne primećuju publiku koja ulazi, a mi se polako smeštamo, zalazimo u atmosferu scenografije i razmišljamo o čemu one trenutno pričaju. Od početnih scena pa sve do samog kraja gledalac živi sudbinu likova. Pomenute dve glumice su Sanja Marković i Jovana Belović, koje u ovoj predstavi dele sa publikom intimne i lične priče svojih likova. Radnja predstave ubrzano teče, na trenutak u publici se začuje smeh, da bi u sledećem trenutku nastao muk, zatim ponovo smeh koji kida uzburkane misli i briše onaj gorak ukus u ustima koji ostaje posle određenih prizora. Predstava je sastavljena iz segmenata; svaki od njih sadrži određenu priču („Preljubnik”, „Lile”, „Osmi mart”, „Otac”, „Supa”), a između priča glumice menjaju kostime, transformišu se u nove likove, a kostimi im daju nove karaktere i osobenosti. U nekim trenucima na sceni se nalaze i šminkerke i pomoćno osoblje, koje donosi graderobu, delove perika za kosu, poslužavnik sa loncem u kojem je supa itd. Na taj način je odvojena svaka priča, kako bi ostala individualna, ispričana zasebno za sebe. Rediteljka je ovde vešto iskroristila prostor i sjedinjavanje likova u njemu. Ono što je verno stavila u prvi plan jeste vešta transformormacija glumica iz lika u lik. Mlada Sanja Marković svojim glumačkim veštinama nikog ne ostavlja ravnodušnim. Njeno mladalačko lice i stas na trenutak prelaze u lice i telo iznemogle, starije žene. Njen glas se oblikuje po liku koji igra, čas je razigran i duhovit, a zatim potišten ili brižan. Njeni pokreti tela i promene koje čini iz scene u scenu u trenucima ostavljaju utisak kao da se ispred gledalaca nalazi više različitih glumica. Ništa manje ne čini ni Jovana Belović, oštrijeg glasa, igrajući jače, arogantnije karaktere. Njihovo preplitanje u glumačkoj igri je uigrano, a scene koje se nižu ostavljaju mogućnost da se igra konstantno nastavlja, te glumačka sloboda dolazi do izražaja.
Scenografija predstave je objedinjena „ženskim” predmetima i stvarima – na sceni se nalazi puno odeće, obuće, raznih aksesoara, a u centru je postavljen krevet na kom se odigrava većinski deo predstave. Na krevetu se pričaju intimne ispovesti, prejeda, plače, izriču se najveće životne tajne – ali uvek između dve žene – drugarica, majke i ćerke, klijentkinje i mentorke, kozmetičarke, koja obično sve zna i predstavlja društvenog „psihologa” onim ženama koje kod nje dolaze na tretmane. Upoznajemo tako ženu koja je prevarena; majku čije je dete tragično preminulo; ženu čiji se život vrtoglavo promenio rođenjem deteta; zanesenu ženu, koja živi u naizgled srećnom braku do jedne večeri kad u kafani posle proslave Osmog marta sa kolegom provede noć; ženu izgubljenih ideala, čiji je muž umro, a njena prošlost ispliva pri susretu sa majkom. Sve te žene povezuju slični problemi, priče između njih rađaju međusobnu utehu, a ono što je najvažnije - žene u publici uvek mogu da se poistovete sa njima.
A sada, zatvorite oči i na trenutak zamislite sve pomenute scene, sve priče koje vas vezuju za ove prostore, ili ste deo njih ili ste ih čuli, posmatrali, u selima, gradovima, na ulicama, u kućama i stanovima u kojim ste živeli, u prodavnicama i na svakom mogućem mestu. Dokle smo zaista došli? Koliko dugo traje tranzicija iz patrijarhata u neko malo razumnije društvo? Ili vešto cupkamo u istom mestu? Ko nam nameće pravila, a koliko sami sebi stvaramo granice? A sad zamislite bučan zvuk usisivača, odjednom nastupa mrak i onda naklon. Iza svake scene, kako se završi, gledalac čeka sledeću i tako se čini da se ova predstava ne završava, već se nastavlja u mislima, stvarajući nove scene, negde duboko u glavama publike. Završna scena donosi želju da se ona ne okonča, ona publiku satima posle tišti, uznemirava i konačno obuzima. Glumice nas ispraćaju iz studija, okreću leđa i nastavljaju da razgovaraju, slično kao i na početku, ko zna o čemu, možda ponovo o nekim muško-ženskim odnosima, a možda o nečemu sasvim drugom...
Posle svih priča i scena koje su odgledane gledalac se bori sa svojim mislima, prispituje današnjicu, ali i prošlost, muško-ženske odnose koji su postavljeni iznad svega u ovoj predstavi. Prikazane su žene raznih sudbina, društvenih statusa, ideala i vaspitanja. Sve one pričaju o svojim muževima, neke čekaju da se oni vrate, neki su zauvek izgubljeni, neki im izmiču pred očima. Njihovi muževi sve vreme nekako lebde u prostoru i budi se utisak da će na trenutak iskočiti iza scenografije i prekinuti njihovu priču. Svi ti likovi koji su predstavljeni jesu ljudi sa ovih prostora, Balkana, karakterno zajednički povezani u svim raštrkanim bivšim jugoslovenskim zemljama i zbog toga oni su bliski publici. Balkan ćemo povezati sa patrijarhatom, koji je kroz Rumenine priče uvek prisutan; ona je u sukobu sa njim, vešto se bori protiv njega, a tako i ova predstava označava početak suočavanja sa njim. Ovi prostori su katkad puni neslobode, zadrte tradicije i mentaliteta od kog često bežimo, ali nas on vešto sustiže i obeležava.
Bila nam je ova predstava potrebna na pozorišnoj sceni, rekla bih, a način na koji je Jovana obradila ovu temu odaje utisak da publika ima bliskost sa svim likovima. Ali koliko god sakrivali poglede, negirali svoje greške koje pravimo u životu i sakrivali se od sopstvenog lica u ogledalu, sve je to deo onoga što živimo sada i ovde.
Foto: Đorđe Tomić
