Mržnja:
Sposobna, razborita, veoma radna.
Treba li pominjati koliko je pesama sastavila?
Koliko je stranica istorije numerisala,
koliko je tepiha od ljudi prostrla,
na koliko trgova, stadiona…
… Ako treba da pričeka, čekaće.
Kažu da je slepa. Slepa?
Ima brze oči snajpera
i smelo gleda u budućnost –
sama samcita.
U nedelju, u foajeu Narodnog pozorišta, sa zvučnika dopirao je cvrkut ptica, dok se okupljala publika da isprati premijeru predstave „Naš razred”. Cvrkut nas je pratio i do gledališta, a onda je krenula pesma, koju izvodi ansambl. Tako je započela najnovija predstava Tatjane Mandić Rigonat.
Scenografija nas odmah navodi da je početak predstave smešten u jednu školsku učionicu, a ova priča sastavljena je od 14 časova. Hronološki ispisano vreme 20. i početka 21. veka, na tlu države Poljske, lako se pretače na druge prostore, države, ali i narode. Ova predstava suptilno spaja sadašnjost i prošlost. Progovara o zločinima i mržnji, koji su izgleda svojstveni za svako vreme. Istorijski kontekst same drame, koji i polazište ove predstave, jeste ubistvo 1600 Jevreja u selu Jedvabnu, koje su počinili Poljaci, njihove komšije i susedi, za vreme Drugog svetskog rata. Iako ima istorijski kontekst, ova predstava, kao i drama, progovaraju na različitim nivoima.
Razred čini deset učenika, Poljaci i Jevreji, koji će obeležiti istoriju jedne zemlje, dva naroda. Od razigrane dece koja se zaljubljuju i druže nastaće kruti ljudi, koji su na sve spremni zarad svoje egzistencije. Njihov razred na samom početku, pre rata, napustiće Abram, uputivši se ka Americi, dok će ostali - Zoha, Rahelka, Dora, Rišek, Vladek, Zigmunt, Henjek, Jakub Kac i Menahem - izrasti u neke druge ljude koje nije poznavao. Abram tokom svih tih godina živi u nekoj vrsti iluzije o onome što se dešava među njegovim drugovima. Ta iluzija i ono što dolazi spoznajom istine važno je kao i sam kontekst predstave. Nekadašnji prijatelji postaće najveći neprijatelji, tačke razdora. Slediće silovanja drugarice, ubijanja (kad težak kamen raspori na sve strane mozak donedavnog prijatelja), pokrštavanje zarad opstanka, ali i menjanja strana, kad se promeni vlast i sistem. Njihovi karakteri postaće univerzalni.
Pored prepričanih i doživljenih brutalnih scena, ističe se i jedna upečatljiva - svadba Rahelke i Vladeka, nakon što Vladek sačuva Rahelku od svih prisutnih zločina. Na svadbi će se pojaviti oni koji su ubijali i donosiće poklone - predmete iz kuća ubijenih Jevreja, njihovih prijatelja, predmete i iz Rahelkinog nekadašnjeg doma.
Uzimajući u obzir da predstava obuhvata veliki vremenski period, scenografija se hronološki menja - od učionice koju čine školske klupe i velika tabla, na kojoj će se tokom cele predstave ispisivati poruke, godine rođenja i smrti likova; zatim se scena pretvara u štalu, natrpanu senom, u kojoj su ubijeni Jevreji, a onda se na njoj odigrava svadba, i na kraju ponovo postaje učionica.
U ovoj predstavi niko od glumaca ne nosi glavnu ulogu, već je akcenat na kolektivnoj igri. Predstava povremeno poprima pripovedački ton, zbog slojevitog preplitanja priča, te pomalo gubi svoj tok. Zatim se vraća, uglavnom songovima, koji prekidaju te narativne delove. Izbor pesama vrlo je promišljen i postavljen u važnim trenucima.
Pored glumaca koji u nekim trenucima vešto i izražajno dočaravaju svoje likove, nalaze se muzičari (Vladimir Gurbaj, Nikola Dragović i Ivan Mirković) koji ih prate. Uplitanje muzičkih segmenata, koje je radila Irena Popović Dragović, dopušta predstavi preseke strašnih scena, koje se ne bi ni mogle na njoj samoj izvesti. Uz par replika Suzane Lukić, provukli su se i delovi u kojima je publika sebi dopustila da se nasmeje.
Treba istaći da predstavu tumače mladi glumci, predstavljajući onu generaciju koja u sebi nosi krivicu drugih, i zbog toga plaća skupu cenu. Rediteljka je promišljeno ovu predstavu namenila mladima. I upravo, ti mladi ljudi čini se da bi trebalo da se obraćaju još mlađima, onima koji sada sede u školskim klupama, sanjaju neki bolji svet ili u njega uopšte ne veruju.
Sa scene dopire opomena, a istorija kao da nijednu generaciju ništa nije naučila, već se samo ponavlja, nekad u izmenjenom kontekstu, a nekad vrlo transparentno i ogoljeno. Zato se postavlja pitanje: čiji je „Naš razred”? Ima li on okvire i granice? Šta znači zlo i ko ga proizvodi? Da li, ako na činjenje zla ne reagujemo, isto tako u njemu učestvujemo? Ima li zlo više imena, oblika i funkcija? Primećujemo li ga?
Nećemo dobiti odgovore, ali ćemo u situacijama koje prikazuje predstava, često osetiti ironiju vremena, poznatih okolnosti, sličnih karaktera, a kroz telo prostrujaće jeza od onoga što posmatramo.
Vratila bih se i na početak i one ptice koje sam spomenula. Tražila sam u njima simboliku tokom predstave. Zapitala sam se na kraju, da li su one prizvuk slobode? Šta uopšte sloboda u savremenom kontekstu znači? Te ptice možda neko nije čuo, ali njihov cvrkut, na neki način, takođe je opominjao.
Tekst dela pesme Mržnja - Vislava Šimborska
Foto: Mirjana Janković
