U prostranom foajeu kod scene „Raše Plaović” okićenim novogodišnjim lampicama i jednom raskošnom jelkom ogrnutom u bele odore, užurbani gledaoci se opet okupljaju da pogledaju skoro postavljenu predstavu rađenu po mozaičkom romanu Vladimira Pištala.
Reditelj Marko Čelebić vešto gradi portret o jednom belom gradu i ujedno mladim stanovnicima u njemu na preseku dva milenijuma i prelaska iz komunizma u socijalizam. Ovaj beli grad je čudesan i blistav, a ista je takva i generacija koja je njim obuhvaćena. Upravo ovu priču iz istoimenog romana nam sa dozom vrhunske spontanosti, prenosi mladi glumac Aleksandar Vučković kao narator i nosilac protagoniste Milana Đorđevića. Mladi i buntovni Milan, iznosi svoja zamagljena sećanja, politička neslaganja i nesigurnosti kao tada studenta istorije uz po koju cigaru. Kroz dim cigare koji se prožima scenom, ovde se prožima i priča o ljubavi, ali prvenstveno ljubav prema Beogradu koji biva ugrožen i ponižen. Uz usporenu radnju i naraciju, uprkos živoj muzici na sceni „Milenijum u Beogradu” ostavlja depresivan i nostalgičan ukus u ustima. Izgleda kao da je bilo neophodno i pročitati roman, jer neke stvari se javljaju iznenada i ostaju nerazjašnjene, kao što je smrt Zore, koja gledaoce ostavlja zbunjenim sa brojnim pitanjima kako i zašto.
Nikola Vujović izuzetno spretno i prirodno prikazuje mladog i nemirnog momka Baneta koji uspeva da se odupre traumatskim događajima iz ratova devedesetih i umesto muzičke karijere u Njujorku započinje da radi kao konobar. Kroz samu zamisao Baneta kao kosmopolite koji je uspeo da se spasi i ujedno preko udaljene Amerike kao glasnika, obaveštava drugove o tome kakva sudbina čeka Beograd i njegove žitelje. Time se razočaranje i osećaj depresivnosti samo gradacijski povećavaju što se više bližimo narednom milenijumu. S druge strane Boris (Bojan Krivokapić) je uobičajena asocijacija devedesetih godina, žestok i neobuzdan momak, vlasnk zlatne kajle, željan da brzo živi i da se još brže obogati. Kao mnogi tih godina, dalji život provodi u begu i stari život mu iščezava drugačije i nemoralnije nego Banetu.
Naposletku, dramatizacija Katarine Todorović je omogućila da to veče uprkos brojnim političkim neslaganjima devedesetih godina koje su obeležile ovu zemlju sa urušenim zgradama i snovima, zamislimo Beograd kao i Rim, večni grad koji se uzdiže i dalje uprkos nedaćama. Stariji su uspeli da ponovo prožive svoju strepnju i čežnjivu mladost, uz poneku suzu u oku, a mlađi su možda shvatili kako je bilo njihovim roditeljima, a ipak svi željno iščekuju novu godinu, kao ovi likovi sledeći milenijum.
Foto: Nebojša Babić
