U Narodnom pozorištu u Beogradu, na sceni „Raša Plaović”, nazvanoj u čast velikana srpskog pozorišta i jednog od prvih i najboljih reditelja ovog Sterijinog komada, održana je, simbolično, premijera predstave „Pokondirena tikva”, u režiji Ive Milošević. U pitanju je sedma inscenacija poznatog Sterijinog „veselog pozorja” u obradi Narodnog pozorišta, što nam ukazuje na univerzalnost i svevremenost dramskog opusa Jovana Sterije Popovića, klasika srpske književnosti.
Kao sledbenik Horacijevog stava po kome je svrha književnog dela kako da zabavi, tako i da pouči, a uz to i veliki vernik u značaj i moć pozorišta po oblikovanje ljudske svesti, Sterija je humor u „veselim pozorjima” produbljivao etičkim poukama koje se mogu učitati iz sudbina njegovih dramskih karaktera, s namerom da posluže kao korektiv ponašanja ljudi. Samim tim, njegova „vesela pozorja” nisu obične komedije s obiljem lakog, u nekim momentima čak i lascivnog, humora, već su to, naprotiv, dela koja na implicitnom nivou iznose grubu sliku tadašnjeg, a, bogme, ništa manje ni sadašnjeg, merkantilističkog, beskrupuloznog društva, koje vođeno „trbuhom za kruhom” ne uočava jad i bedu sopstvenog položaja.
Protagonistkinja drame - Fema (Nataša Ninković) – bogata udovica vrednog i štedljivog obućara, po svaku cenu želi da se uzdigne na društvenoj lestvici i postane „nobles”. Međutim, koncentrisana isključivo na spoljašnjost ljudi i stvari oko sebe, do kraja drame ne uspeva da se oslobodi plitkoumnog palanačkog načina razmišljanja i ophođenja, te joj ni skupoceni, s neukusom odabrani i neusklađeni, nameštaj i garderoba ne pomažu da iz sirove „majstorice” preraste u rafiniranu „milostivu gospoju”. Premda se kao jedan od retkih predmeta u njenom modernizovanom pokućstvu javlja ogledalo, narcisoidna Fema u njemu ne vidi nezgrapnost i karikaturalnost sopstvenog držanja, već sebe doživljava kao, najzad, uspešnu i po poslednjoj modi obučenu ženu, kojoj i baronice i grofice mogu pozavideti na njenom „u naturi” prirođenom gospodstvu. Ipak, ma koliko nam Fema bila smešna zbog svojih govornih ispada, neukusnog oblačenja i usiljenog držanja, nipošto ne smemo prenebregnuti implicitnu notu tragizma u njenom karakteru. Nataša je svojom izvedbom sjajno dočarala neartikulisanost junakinjinog ponašanja, ali mi se čini da u predstavi nije ostavljeno dovoljno prostora za monološke deonice koje bi dublje rasvetlile njen karakter. Tako bi, na primer, finalna scena bila mnogo efektnija da je Fema ostala sama na sceni, u mraku uskosti svog načina razmišljanja iz koga, kako i sam dramski tekst svedoči, nema nade da će ikada izaći.
Koliko god Fema bila bezosećajna, beskrupulozna i koristoljubiva, ni ljudi iz njenog okruženja nisu naročito bolji od nje. Svojom bojom glasa i gestikulacijom, Sena Đorović odlično dočarava pritvornost i filistarsku crtu karaktera čankolize Sare, koja svakodnevno navraća u Femin dom, naplaćujući joj silna laskanja i beskorisne savete bogatim ručkovima i suptilno iznuđenim skupocenim darovima. Što se Feminog brata Mitra tiče (Slobodan Beštić), imam utisak da je rediteljka njegov lik isuviše moralizatorski koncipirala. Slobodanu Beštiću je sve vreme nedostajao taj prelaz od Mitrovog inicijalno podsmešljivog tona (najpre je Femino ponašanje tretirao kao pravljenje „komendija” i prolaznu ludost) ka strogom, dominantnom držanju patrijarhalnog muškarca (onda kada je shvatio da je bolesna uobrazilja njegove sestre postala opasna po okruženje). Smanjenjem krutosti i ozbiljnosti u njegovom držanju, izraženija bi postala i njegova moralna relativnost - kritikujući Feminu želju za staleškim uzdizanjem, ne uviđa da i sam procenjuje vrednost Evičinog (Iva Milanović) izabranika Vasilija (Dragan Sekulić) isključivo na osnovu njegovog materijalnog statusa, zaboravljajući, pritom, da je i sam bio sirotinja kao mladić.
Scenografija i kostimografija su na vrlo vešt i domišljat način ukomponovane sa čvorišnim tačkama drame. Dihotomija Femine sadašnjosti i prošlosti od koje beži, vidljiva je već pri prvom pogledu na scenu. Izvan junakinjine renovirane kuće uočava se bedno naličje novostečenog bogatstva – poljski nužnik, građevinske skele, otrcano sedište kamiona, itd. Ljudi iz njenog okruženja na sebi nose iznošene, pohabane stvari i samom svojom pojavom podsećaju junakinju na socijalni krug kome je ranije pripadala i iz koga nikada nije uspela zaista da izađe. Takođe, finalnim ograđivanjem Femine kuće od ostatka scene crvenom građevinskom trakom, na vrlo simboličan način je prikazan junakinjin bezizlaz iz sopstvenog ludila, kao i usamljenost i praznina koji je usled toga nužno prate.
Što se humornih elemenata tiče, iskarikirani vojvođanski naglasak bio je izrazito degutantan i izlišan. Glumci su dosta izgubili na svojoj uverljivosti i prirodnosti usled preteranog koncentrisanja na način akcentovanja reči koji im, po svemu sudeći, nije prirođen. Štaviše, umesto da doprinese humoru predstave i time je poboljša, potenciranje vojvođanskog naglaska načinilo je i pojedine valjane humorne momente artificijelnim. Iako je Sterija poreklom bio sa teritorije današnje Vojvodine, te je i dela pisao u skladu sa govorom svog zavičajnog podneblja, sam šumadijsko-vojvođanski dijalekat nije presudan u karakterizaciji njegovih likova, kao što je to, recimo, slučaj sa likovima iz romana „Pop Ćira i pop Spira” Stevana Sremca. Od uspešno sprovedenih humornih deonica izdvojila bih Femino, Sarino i Jovanovo pogrešno izgovaranje reči iz francuskog i nemačkog jezika, gestikularno naglašavanje neudobnosti neprirodnog položaja u kome su se junaci našli, kao i sjajno izvedene deonice na slavenosrpskom jeziku od strane Aleksandra Đurice, u ulozi lažnog naučenjaka i propalog poete Ružičića.
Najlepši poklon koji pozorišni umetnici mogu darovati velikanu poput Jovane Sterije Popovića jeste nezaborav. Bez njegovog nesebičnog pomaganja razvoju prvih pozorišta u Beogradu, kao i bez njegovih vanvremenskih dramskih komada, razvoj našeg pozorišta, drame, pa samim tim i emancipatorstva, nikada ne bi pošao istim putem.
Stoga, imajmo na umu da svako vreme, pa, nažalost, i ovo naše, ima svoje Feme!
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
