Vredi li zaljubljivati se u slobodu?

Nisam sigurna da li samo Novosađani uočavaju raznolikost pozorišta u svom, već nadahnutom različitostima, gradu. U stvari, da li su i oni sami toga svesni? Da li smo primetili da nas u Pozorištu mladih najčešće zadivi polet, strast, iskrenost, da je Srpsko narodno pozorište ušlo u eru pompeznosti – pompeznosti scenografija, koreografija, kostima, dela, a da naše multikulturalno Novosadsko pozorište tradiciju neverovatne uigranosti i posvećenosti, već zavidan period, ne ispušta iz ruku.

Sinoć sam imala priliku da prvi put prisustvujem premijeri u Novosadskom pozorištu, poznatijem kao Újvidéki Színház. Naravno, ne prvi put u životu, već prvi put kao novinar redakcije Hoću u pozorište. Nikada ranije se nisam bojala da idem u pozorište, ovoga puta oblivao me je hladan znoj, ipak je preda mnom bio zadatak da me predstava nadahne tako da ja kroz ovaj tekst mogu vas. Šta ako mi bude nejasna? Šta ako mi se ne dopadne, a ne bih volela da moja prva recenzija bude negativna. Šta ako suština predstave ne bude bila dovoljno inspirativna?

Svi moji strahovi utihnuli su onog momenta kada su glumci osvojili scenu, a osvojili su je istog trena kada su na nju zakoračili. Snaga kojom Ištvan Kereši (Moric Benjovski) otpočinje svoju borbu za slobodu ne jenjava ni u trenucima kada je se oberučke dočepa, naprotiv, tek onda, kada se u nju ludo zaljubi, kreće u rat protiv svih onih koji žele da mu je uskrate. Da li smo onda ikada slobodni ako smo u stalnom ratu za slobodu, ili pak sve vreme vodimo taj rat protiv nje.

I u pozorištu i na filmu glumca nazivamo glumcem, reditelja rediteljem, tragedije obiluju suzama, komedije smehom. Ali opet, film možemo prepričati, predstavu teško. Potrebno je strpljivo čekati u tom foajeu, zauzeti udobno mesto u gledalištu i prepustiti se magiji koja na daskama nastaje i tu zauvek ostaje. Kako onda dočarati Benjovskog – zaljubljenika u slobodu? Scenografija koja se samo jednom u toku predstave menja, dovoljno jednostavna da nam ne skreće pažnju sa radnje, a opet dovoljno autentična da nas ubedi da se na sceni odvija život, nosi sa sobom određene simbole. Brod se na sceni nalazi posle pauze. Brodom putuju, na brodu druguju i njime plove ka slobodi. Da li je onda taj brod metafora našeg života, kad od njega sve kreće i na njemu se svršava. Sam početak predstave pamtim po magli, magli koja donosi hladan, teskoban osećaj zarobljenosti i nemoći. U sali nije bilo hladno, ali promrzle prste zarobljenika, koje greje jedino želja za slobodom, osetila sam. Sibirsku atmosferu odagnali su plesom, oterali glasom. Kako se prva plesno-pevačka tačka, obojena žarom, završila, prva lasta je sletela u Novosadsko pozorište. Nastupilo je proleće. Nastupila je ljubav.

Pa, pobogu, kakva je to predstava, kakvo je to umetničko delo, ako se makar po rubu ne prožima malo ljubavi i topline. Sloboda se odazvala ljubavi i bila sve bliskija, sve mogućnija. Da li to znači da se sloboda neće javiti ako je ljubav, glavom i bradom, imenom ne pozove?

Morica Benjovskog upoznajemo na samom početku predstave kada biva izabran za predvodnika družine pobunjenika, koji zajedno dolaze do ideje bekstva. Mlad, hrabar, prepreden, uz pomoć raskošnog šarma, ali i bogatog znanja, uspeva da pridobije blagonaklonost onog koji im slobodu jedini može podariti. Uz veliki rizik, on uspeva u svojoj nameri i družinu, sada slobodnih ljudi, vodi na put, put ka novom životu, a radnju predstave dovodi do zapleta, zapleta koji nas upoznaje sa egzotičnim kulturama Azije, nepredvidivim stanicama života i hrabrošću potrebnom da kažemo – slobodan sam. Spomenusmo malopre ljubav. Benjovski je imao jednu takvu, veliku, nikada zaboravljenu, pak veoma daleku, skoro pa nemoguću. Čuje je u pesmama, vidi u plavetnilu okeana. Da li su se sreli? Pobogu, kakva je to sloboda ako nije ljubavlju obojena.

Duh osamnaestog veka ugušen robovlasničkim odnosima, neimaštinom i hijerarhijski predodređenim životima izazivao je u ljudima revolucionarne želje za promenom. Takva je bila i družina od njih šestoro, na čelu sa Benjovskim. Revolucionarna, odana, spremna na slobodu ili smrt.

Kada kažem duh osamnaestog veka, nije mi cilj da ga zamislite, da ga osetite. Otiđite do pozorišta na Benjovskog i budite spremni da, kao u kakvom vremeplovu, dospete u društvo Katarine Velike, Marije Terezije, Napoleona. Da, verovatno su kostimi i scenografija krivi za to.

Mislila sam da ne volim mjuzikle, retko sam na njih i odlazila. Nisam znala da predstava oslikana, upotpunjena pevačkim i plesnim tačkama može da bude potpuno uverljiva, uvek mi se činila previše uvežbanom. Sinoć sam se uverila u suprotno. Šta bolje može da dočara želju za slobodom od pesme? Šta može bolje da prikaže snagu od plesa? Plesne i pevačke numere bile su uvežbane, uvežbane tako da unesu život u predstavu više nego bilo koja replika. Svaka od njih različita, svaka vredna aplauza.

Na pitanja koja sam sinoć iz pozorišne sale ponela sa sobom nisam našla odgovore.

Da li se borimo za slobodu kao takvu ili za osećaj koji nam ona pruža? Da li je uopšte želimo ako nemamo s kime da je delimo? Da li vredi da se u nju zaljubimo kad nam ona ne nudi ništa više od platonske ljubavi?

Pitali su se i Petrarka i Čehov i Šekspir, čini mi se da nisu došli do odgovora. Ili sam ga ja samo nemarno propustila?

Sada, posle žara Benjovskog, kažem – vredi.