„Ako je ponos taj predivan plašt koji je izatkan od mojih greha, onda želim da budem grešan. Moj ponos je obojen purpurom moje sramote.” – Žan Žene
Nedavno je u Novosadskom pozorištu izvedena predstava „Paravani” komad Žana Ženea iz njegovog političkog ‘korpusa’, koji na scenu postavlja regionalni reditelj Dino Mustafić. Nakon odgledane predstave postoji jarka želja da se pročita ovaj prilično neobičan komad, ali su bezuspešni pokušaji da se pronađe. Potrebna vam je, na neki način, određena doza predznanja jer biste kao gledalac mogli naići na dosta poteškoća na planu razumevanja.
Žan Žene se za naše prostore, uglavnom, vezuje kroz dva pozorišna komada koja su često bila na našim scenama – „Sluškinja” i „Balkon”. „Paravani” su poslednji tekst u njegovom dramskom opusu koji dugo nije postavljan na scene, a mi smo imali priliku da ga prvi put vidimo na našim prostorima u pozorištu. Žene važi za jednog od najoriginalnijih i najčudnijih autora dramskih dela. Neponovljivi pisac izuzetno zanimljive i burne biografije, u kojoj su zabeleženi i zatvorski dani i putovanja po našim krajevima, opisani u „Dnevniku lopova”. Žene je išao toliko duboko istražujući i prizivajući poreklo zla u čoveku i stvarajući od toga svoj teatar surovosti. Želeo je da se obračuna s postojećim redom, establišmentom, institucijama i svetinjama sveta u kome je sve dobro samo iluzija. Živeo je ono što je opisivao kroz svoje likove, svoj život je pretvarao u pozorište: u crni ritual zla.
Reditelj Dino Mustafić se beskompromisno hvata u koštac s aktuelnim temama i, kako i sam kaže, trudi se da ovu osobitu priču, dramaturgiju smesti u teatarski okvir sakralnosti osluškujući civilizacijski eho vremena u kojem postavlja ovaj tekst. Smatra da je ovo njegovo najzrelije delo koje sublimira celokupnu njegovu poetiku i ono po čemu je bio karakterističan – alhemijsko, mitsko, ritualno, ponekad okrutno i surovo: „Ono što nam Žene svojim rukopisom i danas u ovim okolnostima nudi jeste da se i te kako zapitamo da li je ta bipolarna podeljenost planete, u kojoj verujemo da postoji dobro i zlo, zapravo samo iluzija dobrog.” Žene je svoje kriterijume moralistike sproveo do krajnjih konsekvenci, do apsolutnih granica, uveren da između apsolutnog zla i apsolutnog dobra nema razlike, već da je u pitanju samo vizura koju čovek izabere. Njegova promišljanja potvrđuju da je i te kako aktuelan, savremen i univerzalan i mogu da se odnose i na trenutna dešavanja na Balkanu - opsesivne teme koje govore o brodolomu civilizacije: novi ratovi, terorizam, migracije, klimatske promene, a trenutno i pandemija. Svako veliko delo ima taj potencijal da prepoznajemo svoju stvarnost ili prošlost u univerzalnosti priče, karaktera i odnosa, emotivnih i misaonih tokova.
Žene ovim komadom, pre svega inspirisan političkim događajima u Alžiru za vreme rata sa Francuzima, slika jedno ludilo rata i šta je to destrukcija. Zanimljiv je taj nivo nesvakidašnjeg apsurdnog jezika u kojem se vidi neokolonijalni pogled na svet, strah od različitosti, kulturalni rasizam, razvijanje predrasuda, stereotipa i vojnih neprijateljstvava. Opsesivne priče o istorijskim grešnicima i izdajnicima, estetici umiranja na istorijskoj pozornici krvi i tla. Svet u kojem je susret dve kulture totalna nemogućnost – odnos između Arapa i Evropljana. Otvaraju se pitanja nerazumevanja i netolerancije, kao i zatvaranje u nacionalne okvire i izrazit poriv ljudi ka tome. U središtu priče je porodica Saidov i zločin koji zavređuje posebnu pažnju. Preko zločina se samo može ostvariti potpuna ličnost koja je u ovom apsurdnom svetu podeljena. Prožima se i pitanje religioznosti jednog bića koje može da se manifestuje kroz ubistvo, izdaju i krađu. Jedan red moralnosti odbacuje siromaha i lopova kao glavnoga junaka Saida. Posle revolucije novouspostavljeni red odbacuje tog Saida na put prema nemogućoj ništavnosti. U „Paravanima” vidimo odnos prema malom čoveku, marginalcu, gubitniku – sudbini običnog čoveka. Ekonomski pad srednje klase u odnosu na najbogatiji deo prouzrukuje bes i razočaranje i uočavamo da je siromaštvo pogubno za demokratiju i emancipaciju.
Ovaj projekat je primer kako je teatar koletivni čin, a isto tako je i rezultat maksimalnog angažovanja celokupnog ansambla i saradnika, te sa punim pravom nosi epitet jednog od najboljih teatara u regionu. Pored posvećenosti teatarskom procesu, glumce odlikuje i mogućnost ne samo glumačke ekspresije koja je na planu govora, već i na planu telesnosti i podržavanju muzičke dramaturgije. Ono što je specifično jeste da svi likovi imaju naglašenu dvojnost kroz neprestanu igru transformacije koja se dešava na sceni. Kroz više od pedeset likova u ovom monumentalnom delu o ludilu rata i sveta koji se raspada, oličeni u društvu s margina – izgnanici, crnci, lopovi, prostitutke. Ovaj spektakl zasniva se na neverovatnoj bezuslovnoj lakoći igre. Utonjeni i usklađeni pokreti svakog pojedinca na sceni gde su u plesnim delovima svi sinhronizovani kao jedan. Fleksibilni i kompatibilni međusobni dodiri kroz igru. Zapanjujuća, prozračna govorna ekspresija u smislu skrimovanja, čak i kroz facijalno izražavanje i gestikulaciju prenose nam izrazitu dozu euforične energije.
Vizuelno naročito dopadljivo i prožeto živopisnim bojama. Simbolično postavljeni paravani na sceni, kao i u naslovu komada, koji se naizmenično pomeraju i kroz projekciju nam se smenjuju slike (kao što u nekim delovima imamo pozadinu pustinje). Osim toga, dijagonalni linijski nivoi po kojima se kreću kroz odgovarajuće scene, te su tako na vrhu likovi mrtvih duša ili na samom dnu osuđenici. Posebno treba naznačiti muzičku postavku – od zvuka flaute, bubnjeva i gitare, pa sve do pratnje klavira i same vokalne izvedbe. Kostimi verodostojno i realno oslikavaju priču i emituju razne slojeve društva. Svaki detalj je odabrano kompatibilan i izražen. Žene su u prostim dugim haljinama, obmotane maramama i okićene suptilnim nakitom; muškarci nose kefije i galabije, a francuski kolonisti su u belim odelima sa oružjem. Očigledno je da je jezik teatra univerzalan za sve nas – komad napisan na franuskom jeziku koji režira Dino Mustafić na mađarskom jeziku.
Pozorište počiva na dodiru ljudi na sceni u datom trenutku u kojem prisustvujemo samo tada, iskustvo viđenog i izgovorenog deli se u istom prostoru i to je magija pozorišne umetnosti. Kroz katarzičnu ambiciju gledalac zaražen zlom, koje se događa na sceni, biva izlečen od zala koje sugeriše religija dobra, samozavaravanja i iluzije. Gledaoci su transformisani samo neko vreme kao i lica na pozornici, a onda se vraćaju svojoj učmaloj svakodnevnici, koja je lažnija nego tri sata fantazije i iluzije u kojoj su učestvovali.
Foto: Novosadsko pozorište
