Šeste večeri 68. Sterijinog pozorja u takmičarskoj selekciji publika je bila u prilici da pogleda predstavu „Uspavanka za Aleksiju Rajčić” rađenu prema tekstu Đorđa Kosića u režiji Juga Đorđevića.
Ova predstava zasnovana je na ispovestima zatvorenica iz Požarevačkog kaznenog zavoda objavljenih u knjizi „Zatvorenice” Milutina A. Popovića.
„Čekam.” Predstava počinje čekanjem, a isto tako se i završava. Još od samog početka Aleksija Rajčić svesna je da je kao žena, u ovom veoma patrijarhalnom društvu, osuđena na konstantno čekanje za sve što će joj se desiti u životu. Ona je svesna i da će joj o svim bitnim momentima u životu odlučivati muškarci pa čak i o tome na koji način i kada će da umre.
Aleksija je ceo svoj život okružena nekom vrstom nasilja, nasiljem oca prema majci, ali i sama doživljava nasilje od svog muža. U jednom trenutku ona upada u začarani krug i nasilje zaustavlja još nasilnijim putem – ubistvom muža koji ju je već veoma dugo maltretirao. U trenutku kada joj je ograničena sloboda tako što je stavljena u zatvor, ona se konačno po prvi put u životu oseća zaista slobodno. Ubrzo je osuđuju na smrt koju je ona tada već željno iščekivala i na nju gledala kao jedini izlaz iz pakla svog života, ali na kraju o njenoj sudbini opet odlučuje muškarac i osuđujući je ipak na dugogodišnju robiju otima joj i „pravo na smrt”.
Tekst ove drame pisan je u stihu, a veliki deo izveden je od strane muškog i ženskog hora. Važno je napomenuti i da se tokom cele predstave Aleksija obraća direktno nama kao publici. U trenucima kada i ona i njen muž opisuju iste događaje njihove priče se veoma razlikuju, što aludira na čuveno „njena reč protiv njegove”. Kada se to desi niko osim publike ne zna šta se zapravo desilo, jer Aleksijinu stranu priče pored nas ne čuje niko dok priču njenog muža čuju gotovo svi.
Radnja predstave smeštena je u krajnje zatvoren, ali funkcionalan prostor. Svaki detalj koji se nalazi na sceni, u nekom trenutku u predstavi bio je iskorišćen. Deo scenografije korišćen je kao zamena za fizički kontakt u momentima kada Aleksijin muž uništava kauč udarajući ga na isti način kao što nam je opisao u njegovom detaljnom prikazu gde je i kako udarao Aleksiju. Ovo nam ukazuje na to da on Aleksiju u tim trenucima ne vidi kao živo biće već kao predmet koji poseduje i na kom iskazuje svoj bes i nezadovoljstvo. Ovaj generacijski obrazac može se videti i na početku kada Aleksijin otac udara pesnicom u zid nedaleko od glave njene majke.
Na samom početku predstave pri prvim prikazima nasilja, u pravom „Gen Z” maniru pomislila sam na trenutak „Zašto nismo dobili trigger warning pre početka predstave?” i „Da li je baš to bilo neophodno?”. Do kraja predstave shvatila sam koliko je zapravo bilo bitno baš to predstavljanje nasilja u pravom obliku na način na koji ga neke žene trpe, nažalost od samog rođenja pa do svoje smrti.
Foto: Srđan Doroški
