Sedme večeri Sterijinog pozorja, pored redovnog dela festivala održanog u Novom Sadu, u Narodnom pozorištu u Beogradu je odigrana predstava „Godine vrana”. A za to vreme, u maloj sali Novosadskog pozorišta publika je nakratko živela prave „Bludne dane kuratog Džonija”, reprizno izvođenje predstave rediteljke Jovane Tomić, dramatizovane prema romanu Filipa Grujića.
Intimna atmosfera matične sale ovog komada, sa scenom koja se, poput piste, prostire čitavom njenom dužinom, uz šapate isprepletane u ushićenju - predstavili su njega. Glavni akter koji, gotovo magnetično, na sebe privlači naklonost čitave radnje i svih ostalih, njemu „podređenih” likova, već u prvoj sceni, zavodljivošću uspeva da pridobije simpatije publike. Iako naglašeno očigledne, negativne konture njegovog karaktera priklanjaju se samonametnutoj narcisoidnosti, dopuštajući joj da od antijunaka načini žrtvu, a od žrtava njegovih postupaka antijunake. Tek na samom kraju, iluzija se mimoilazi sa stvarnošću i nataloženo zlo razbija zavodljivu figuru kojom se dugo predstavljalo. Ali ipak, sva kompleksna podvojenost po kojoj je građen publiku odbija od činjenice da je svedočila psihofizičkom putovanju jednog moralnog antiideala i ona sa krahom glavnog lika nastavlja razmenu (nezasluženih) saosećanja. A i ko bi mogao da osudi čoveka koji je, rođen na stranputici, samo želeo da nastavi to svoje putovanje? Pa makar ga ono odvelo do margine gde jedini pandan njegovoj samoći postaje lavež napuštenog psa.
Izrazito dinamična radnja, maestralno brze promene likova na sceni i države koje se vrtoglavo menjaju, samo su sredstva kojima se vaja harizmatična vladavina lika kuratog Džonija. On je tvorac i nosilac radnje, njegove reči su sredstvo karakterizacije svih ostalih likova, a svaka novoizgovorena replika nije ništa drugo do reč stavljena u službu ispredanja njegove ispovesti.
Džonijevo putovanje nije ništa drugo do grčeviti pokušaj bega od svih onih stanica koje ga neminovno očekuju. Prativši stope oca kojeg pokušava da pronađe, on se ne usuđuje da shvati da su njegova „usputna pristaništa” tek pokušaji da se dolazak do krajnjeg cilja odloži, a da je svaka nova strofa spevana u čast sopstvenom egoizmu tek mehanizam odbrane. Bežeći od očevih koraka on ih, polusvesno, obnavlja, preživljava i na kraju ponavlja, a njegov fizički put prožima se sa onim psihološkim, na kojem spoznaje sve ono što zaista jeste. Usamljenik okružen usamljenima. Uništitelj koji kroz tuđe živote uništava svoj.
Psihološki izrazito složen, lik kuratog Džonija mogao bi se učitati kao puki deža vi lika njegovog oca, koji je, godinama ranije utabao stope po kojima je krenuo njegov sin. Na tom putu, lik Džonija se, do tačke potpune identifikacije, stapa sa figurom svog oca, tako da gledaoci ostaju bez dokaza da se pred njima, umesto lika oca, nalazi tek imaginacija onoga što Džoni na kraju i postaje.
Krajnja tragedija nastaje onda kada ispeva poslednju reč pohvale sopstvenom egoizmu. Tada, on ostaje sam, napušten od iluzije koju je utemeljio, izgradio i porušio, ali tek nakon što je ona prva porušila njega. Ciklizam koji je, poput prokletstva, zahvatio njegov život, na kraju zahvata potonji život njegove, nenadano dobijene, ćerke, a priču zatvata „pretkazanje” da će, jednoga dana, i ona poći da potraži svog oca. I tako, krug ostaje zatvoren, nezasit prokletstvima koja će tek kovitlati njime. A zavodljivo zlo kuratog Džonija otkriva se kao presedan u kojem je usamljenost napravila kratkotrajnu pauzu.
Unazad gotovo sedam decenija najznačajnijeg pozorišnog festivala predstave se izvode u Novom Sadu. No to nije bio slučaj prethodne večeri kada smo imali priliku da pogledamo „Godine vrana”, pisca i reditelja Siniše Kovačevića, na matičnoj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Hoćemo li diskutovati i polemisati da li je „skandal” za Srpsko narodno pozorište nemogućnost rotacije scene? Sve u svemu, nama koji smo se uputili na ekskurziju do glavnog grada bilo je zanimljivo i uzbudljivo.
Ogroman komad sa dosta likova i dešavanja, prvobitno napisan kao drama koja nije objavljena, tj. igrana. Kako navodi Kovačević, nije u pitanju dramatizacija romana, već romansiranje drame. Radnja predstave prati period krajem Prvog svetskog rata i osnivanje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u vremenu društvenopolitičkih razaranja i tragičnu sudbinu srpskog naroda u 20. veku. Brzo i dinamično pretapanje šezdeset kratkih scena iz jedne u drugu podsećaju na filmske kadrove u kojima evidentno možemo naslutiti dalji tok i odvijanje. U dramsko jezgro uvedeni su permanentni koreografsko-muzički segmenti: sugestivna muzika koja se ponavlja i obiluje graktanjem vrana i grandiozne piruete baletana koji imaju aktivno učešće u građenju scenografije formiranjem predmeta. Iako su ti mometi doista impresivni, već posle nekog vremena prete da postanu degutantni, tako da su ti fragmentni u izvesnoj meri mogli biti redukovani. Preovlađujuće pusta i prazna scena efektuje beznađe i ništavilo, a rotacija ima važan poetski i simbolički smisao.
Po svemu sudeći je jedan zahtevan, izazovan i obiman rad na realizaciji predstave. Reditelj prati i poštuje pisca, ne dolazi do nedoumica, a čak i ogroman glumački ansambl prati diktiran tempo i vrlo vešto vladaju melodramskim segmentima. Kod glumaca je najbitnije da se poveruje u ono što iznose na scenu i u ovom slučaju nema zamerki u nastojanju da likove učine uverljivim i verodostojnim. Kalina Kovačević tumači Juliju Kavran, požrtvovanu i elegantnu nemačku učiteljicu u okupiranom Beogradu. Aleksandar Srećković kao Alojz Kavran, Julijin muž, predsednik suda iliti sudija smrti - istrajan u ulozi antagoniste. Petar Strugar tumači Živojina Rajića, sanitetskog majstora i tragičnog junaka u kome Julija nalazi utehu i ljubav. Ljiljana Blagojević majstorski izvodi lik Ljubinke Rajić, Živojinove majke - odmerena i dosledna. Vreme velikih izazova u kojem likovi žive obeleženo je „vranama”, iako se očekuje da će njihova pojava u nekom trenutku kulminirati na neki način, one ipak samo ostaju zloslutni vesnici smrti i nesreće.
Suočavanje sa našom burnom istorijom uvek će biti inspiracija i obrađivana tema kroz bilo koji vid umetnosti. “Godine vrana” su godine neočekivanih prijateljstava, tihih sahrana, vešanja, besmislenih dvoboja, prekog suda, ali pre svega godine uskraćene i željne ljubavi. Iz takvih istorijskih okolnosti rađaju se najiskrenije ljudske priče u kojima je nemoguće poreći ljubav i čiste i iskrene emocije. Zato naslov nije samo puka aluzija na Pekićev roman, već povezanost kolektivnog iskustva jednog naroda, koje nas navodi na pitanje: da li svi putevi borbe vode u stradanje? Pitanje je percepcije života i vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti. Alojz u drami stalno citira i poziva se na nekoga, te u jednom momentu kaže: „Smrt neće da dođe”. Završen citat.
Pretposlednje večeri ovogodišnjeg izdanja Sterijinog pozorja pratićemo predstavu van konkurencije, „Ajduci”, u režiji Anđelke Nikolić, Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici i Sterijinog pozorja Novi Sad, od 18 časova; i poslednju takmičarsku predstavu „Čudo u Šarganu” u režiji Jagoša Markovića, Jugoslovenskog dramskog pozorišta sa početkom od 20 časova.
