Glumac mora da brani lik koji igra. Mora, da bi ubedio publiku. Ali, da ubedi i sebe. Nikad se ne zna tačan ishod. Tačnije, ishod se ne zna dok publika ne da svoj sud.
Isticala je svojevremeno da joj je pozorište bilo i profesija i hobi: „Da nisam glumac, bila bih gledalac – odani, postojani”. Volela je publiku i verovala u prisnu povezanost publike i glumaca na sceni. Pozorište je smatrala svojim životnim pozivom, često je govorila: „Kad prestanem da igram verovatno ću prestati da živim.” Igrala je u pozorištu, i zbog svoje neposrednosti; glavnih, i sporednih uloga koje je jednako volela, dobijala je naklonost beogradske publike. Isto tako, u filmovima i serijama, svojom jednostavnom glumom dopuštala da je gledaoci zavole.
Tatjana Lukjanova rođena je 1923. godine u Beogradu. U toku detinjstva na njeno usmerenje ka umetnosti najviše je uticao njen otac, koji ju je učio ruskom jeziku i kulturi. Kao dete upisuje i baletsku školu, koja će na nju ostaviti dubok trag. Volela je balet i smatrala ga je svojom prvom ljubavlju. Tokom ratnih godina ulazi u svet glume, da bi posle rata bila pozvana na dramski odsek na Muzičkoj akademiji, u klasi Raše Plaovića. Za vreme studija igrala je honorarno prvo u Narodnom pozorištu, da bi 1947. godine postala stalni član Beogradskog dramskog pozorišta, u kom će kasnije ostvariti brojne pozorišne uloge.
O životu i glumi je odgovorila sa posebnom pažnjom, isticala je da je život prošao kao san: „Kad pogledam sa ove distance, čini mi se kao da sam sve sanjala, a bilo je naravno i lepih i gorkih trenutaka”. Kad je govorila o pozorištu citirala je Arta: „Pozorište je kao hleb, kao kuga. Ono je nešto osnovno, što mora da se useli u čoveka i da u njemu ostavi trag”.
Za vreme osnivanja Beogradskog dramskog pozorišta, brojni umetnici, puni poleta, entizijazma i upornosti, gradili su i prvo gradsko pozorište, buduće pozorište koje će osvanuti na Cvetnom trgu i stvarati dugu tradiciju, na koju će svakako svojim angažmanom uticati Tatjana.
Svoju prvu zapaženu ulogu odigraće u predstavi „Mladost otaca”. Zatim će uslediti brojne uloge u predstavama „Vatra i pepeo” (1949); „Dom Bernarde Albe” (1951); „Smrt trgovačkog putnika” (1951); „Tri sestre” (1953); „Karolina Riječka” (1954); „Mačka na usijanom limenom krovu” (1956); „Pesma” (1957)...
Mira Trailović je u Beogradaskim novinama povodom premijere predstave „Staklena menažerija“ pisala: „Tatjana Lukjanova je najpotpunije sprovela tu poetski crtu u liku Lore Vingfild. Od početka do kraja njena Lora je, pored uzdržanog spoljašnjeg izraza i dobrog nađenog gesta, treperila unutrašnjim intenzitetom, koji je dostigao vrhunac u susretu sa mladićem o kom je oduvek sanjala.”
„Mećava”
Ova umetnica imala je zadivljujuću mirnoću u gestu i izrazu, sugestivnost u pojavi i životnu ubedljivost u glasu.
Književne novine (1964), Petar Volk
„Dama iz Maksima”
Lukjanova je shvatila da se ludorija mora igrati ludački, te je kao verski fanatik i kao kreketava rođaka gospođa Petsten, uspela da Fejdoa spasi jezikom Joneska i neurozama Olbija. Jedna penušava mešavina i jedan komičarski rad bez predaha.
Politika Ekspes (1972), Milosav Marković
Šezdestih i sedamdesetih godina spajanjem Beogradskog dramskog pozorišta i Beogradske komedije u Savremeno pozorište, došlo je do pada posećenosti i ugleda ovog pozorišta. Međutim, Tatjana igra i u to vreme brojne zapažene uloge poput Majke u predstavi „Andora”; Bogomoljke u predstavi „Zavet”, Zagorke Mitrović u predstavi „Levo od savesti”; u predstavi „Cena” igra Ester Franc, a u „Šta je sobar video” ulogu G-đu Pretis; 1973. godine igra u predstavi „Ženski razgovori”.
Razdvajanje ova dva pozorišta uticala su na promene u Beogradskom dramskom pozorištu, a Tatjana u tom periodu igra neke od svojih najboljih uloga. Igra i u dve predstave istaknutog mladog reditelja Paola Mađelija – „Harold i Mod”, kao i „Bertino blago”.
„Harlod i Mod”
Tatjana Lukjanova bila je uverljiva i poetična Mod. Iako premlada za Mod, uverila nas je u sudbinu ove neobične starice koja svojim vrednostima zanese duh, pa i telo, neobičnog dečaka. U stilu njene glume i senzibiliteta ima iskustva avangarde našeg veka.
Jovan Ćirilov, Politika
Vrlo izrazita i karakterna glumica, sa nekim svojstvenim cvrkutom, i uz to sa puno šarma uloženog u zaista studiozno obrađenu ulogu luckaste starice Mod, Lukjanova je ostvarila ulogu koja se sigurno neće nikad zaboraviti.
Književna reč, Tihomir Ilić
Njena Mod je spolja bila definisana efektnim spojem gamenskog i staračkog, ali ispod te maske bujao je snažan, protivrečan unutrašnji život; čudan unutrašji pokret u kome se mešaju svojevrsno epikurejstvo, mitomanske sklonosti, gotovo pripovedački impulsi. Ona je tako stvorila bogat paradoksalan lik iz koga je prosto izibijalo obilje života.
Nin, Vladimir Stamenković
Kasnije, devedesetih godina, zaigraće u nekoliko predstava. Godine 1990. igra u predstavi „Mačka na usijanom limenom krovu” u režiji Ljiljane Todorović. Igra i u predstavi „Arsenik i stare čipke”, da bi svoju poslednju ulogu, služavke Luiz, odigrala 2002. godine u komediji „Privatni život”.
Preminula je 2003. godine u osamdesetoj godini života u Beogradu. Iste godine ustanovljena je nagrada Gran pri „Tatjana Lukjanova” koju dodeljuje Beogradsko dramsko pozorište.
Izvor: Tatjana Lukjanova – ljubav prema igranju i neprekidnost igre stvaranja, Muzej pozorišne umetnosti, 2008; Muzej pozorišne umetnosti
Foto: Muzej pozorišne umetnosti
