Šta se dešava kada se u jednoj hotelskoj sobi, tokom jedne večeri, susretne troje ljudi koje povezuje zajednička prošlost? Sećanja na jedan događaj koji ih je obeležio posmatraju se iz tri različite perspektive. Upravo je taj susret okosnica predstave „Traka”, koja je rađena po tekstu Stephena Belbera, u režiji Vanje Nenadić.
Premijera predstave održana je 6. marta, a naredna izvođenja možete pogledati u Radionici Integracije.
Sa Vanjom smo razgovarali o ideji predstave, susretu sa tekstom koji joj je otvorio prostor da se upusti u ulogu rediteljke, ali i o tome kako izgleda stvarati pozorišnu umetnost iz prostora lične slobode i potrebe da se govori o temama koje nas slojevito oblikuju.
Kako je došlo do tvog susreta sa ovim komadom?
Poslednje dve-tri godine u meni se razvijala ideja o formiranju trupe, nove scene ili prosto rada na tekstovima koje smatram glumački potentnim. Lično mi je falilo prostora da se izrazim i iskoristim neki zanat koji sam godinama sticala, a osećala sam da nemam priliku da ga iskoristim u punom potencijalu na sceni u svom matičnom pozorištu. Gledajući filmove sa malim brojem likova i u želji da ga dramatizujem dolazim do filma iz 2001. godine – Tape, koji je bio sve što sam tražila. Daljom potragom dolazim zapravo do pozorišnog komada, po kom je istoimeni film i snimljen. Sve su mi okolnosti govorile da nema potrebe da tražim dalje. S obzirom da trenutno čekam drugo dete bila sam u nemogućnosti da sama i igram i tako se otvorila ideja da se osmelim u ulozi reditelja, nešto što me jeste oduvek privlačilo, ali nedovoljno da ostavim glumu. Tri osobe, jedna soba i jedan događaj iz prošlosti koji svako od njih pamti drugačije. Osetila sam da je to tekst koji želim da istražujem sa glumcima, jer pruža prostor za vrlo intiman rad i otvara pitanja koja su i danas izuzetno aktuelna.
Šta ti je bilo najvažnije prilikom građenja likova i njihove percepcije događaja kojem su svedočili?
Najvažnije mi je bilo da nijedan lik ne bude posmatran kao nosilac „konačne istine”. Svako od njih ima sopstvenu logiku, sopstveni mehanizam odbrane i sopstveni način da se nosi sa prošlošću. Zanimao me je taj fenomen sećanja odnosno činjenica da ono što pamtimo često nije samo ono što se dogodilo, već i način na koji smo odlučili da sa tim živimo. U radu smo pokušavali da razumemo iz koje potrebe svaki lik govori, šta pokušava da zaštiti i zašto mu je važno da njegova verzija događaja bude i njegova istina.
Kako nas menjaju okolnosti koje su se dogodile, posebno kada se na njih osvrnemo sa vremenske distance i u odnosu na ljude sa kojima delimo isti događaj?
Vremenska distanca često ne donosi jasnije odgovore, već složenije perspektive. Kada se vraćamo na neki događaj iz prošlosti, ne vraćamo se isti kao što smo bili tada - sada je to osoba sa novim životnim iskustvima koja donose nova opravdanja i nova pitanja. Ono što je posebno zanimljivo jeste trenutak kada se te različite perspektive sudare. Tada shvatamo da isti događaj može da nosi potpuno različite posledice za ljude koji su ga zajedno proživeli.
Suočavanje sa sopstvenim postupcima ponekad dolazi iz prinude, straha ili osećaja neizvesnosti. U kojim trenucima kao pojedinci postajemo spremni da napravimo korak ka sopstvenoj spoznaji i priznanju grešaka?
Mislim da se takvi trenuci retko događaju spontano. Najčešće do njih dolazi kada više nije moguće izbeći suočavanje, kada okolnosti ili drugi ljudi postave pitanje koje više ne možemo da zaobilazimo. Tu počinje proces u kojem moramo da preispitamo sopstvenu verziju događaja. Taj proces nije jednostavan, jer podrazumeva odricanje od slike o sebi koju smo možda godinama gradili. Uvek je teško priznati grešku, ali kada do toga dođe osećaj olakšanja donosi i saznanje da smo svi mi grešni a to i jeste put ka mirnom snu.
Zašto lična odgovornost ponekad postaje i kolektivna? Jesmo li kao društvo spremni da prihvatimo tu odgovornost?
Lična odgovornost nikada ne postoji potpuno izolovano. Način na koji postupamo pa i govorimo o sopstvenim postupcima, način na koji ih opravdavamo ili prećutkujemo, oblikuje i širi društveni prostor u kojem živimo. Kada određene stvari postanu normalizovane ili ostanu neizgovorene, one prestaju da budu samo individualni problem. Pitanje je koliko smo spremni da priznamo sopstvenu ulogu u tim procesima, jer to često zahteva neprijatno preispitivanje ustaljenih obrazaca. Zato moje mišljenje jeste da smo mi kao društvo miljama daleko od prihvatanja bilo kakve odgovornosti, jer i dalje nismo u stanju da krenemo sami od sebe.
Ovo je početak tvog istraživanja pozorišne umetnosti kroz nezavisnu pozorišnu scenu u Beogradu. Kako vidiš taj prostor delovanja? Šta ti znači iskorak iz institucija?
Za mene je ovaj projekat pre svega bio prilika da proverim šta se dešava kada se proces pokrene iz lične potrebe i inicijative. Čista ljubav i strast prema ovom pozivu je i sklopila ovu ekipu što je apsolutni preduslov da se napravi dobra stvar. Nezavisni prostor nosi određene i to ne male izazove, ali istovremeno pruža i veliku slobodu i mogućnost da se istražuje, da se rizikuje i zaista uživa u toj potrazi. Ovaj iskorak iz institucija za mene je pokušaj da se pronađu drugačiji načini rada i saradnje, zasnovani pre svega na zajedničkoj odgovornosti i poverenju između ljudi koji učestvuju u procesu i smatram da je to apsolutno neophodno gradu kao što je Beograd. Tako da samo hrabro i smelo, bodro veselo umetnički! :)
