Sinoć je negotinska publika imala priliku da pogleda premijerno izvođenje monodrame Muzeja Krajine „Ja ću tebi ljuba biti” po tekstu Sanje Radosavljević, kustosa pedagoga u ovoj ustanovi. Lik Marije Mice Mokranjac, supruge Stevana Stojanovića Mokranjca, verno nam je dočarala glumica Ljiljana Jakšić. Autentičnosti izgleda protagonistkinje doprineli su kostimograf Milan Perišić i vlasuljarka Vida Jakšić Biro. Ovaj događaj odvijao se u Svečanoj sali Negotinske gimnazije.
U raskošnoj haljini i otmenog držanja, Marija je ušetala u salu. Najpre se obratila svom Stevanu, gledajući u njegov portret na sceni. Potom je, pozdravivši gledaoce, započela dirljivu pripovest o ljubavi, porodici, o zajedničkom životu sa jednim Stevanom − Mokranjcem. Junakinja nas uvodi u priču kratkim predstavljanjem svojih korena, odakle vidimo da i sama potiče iz ugledne gradske porodice. Među njenim članovima svakako se ističe Marijin stric Uroš Predić, jedan od naših najznačajnijih slikara realizma. Kasnije tokom Micinog izlaganja, saznaćemo da on od samog početka nije krio svoje simpatije koje je gajio prema Mokranjcu i čvrsto je verovao da je Stevanova i Marijina ljubav moguća. Jedan razgovor koji će Uroš voditi sa svojim bratom, Micinim ocem, unekoliko će uticati na odluku da Marija pođe za Stevana. Junakinja nam je taj razgovor ispričala u jednom dahu jer ga, ispostaviće se, nikad nije zaboravila.
Marija Predić i Stevan Stojanović Mokranjac upoznali su se na horskim probama Beogradskog pevačkog društva, gde je Mokranjac bio dirigent, a ona pevala u horu. Iako znatno mlađa od Stevana, Marija je već od njihovog prvog susreta zavredela naklonost horovođe. Uz neizmernu pažnju i poštovanje, Mokranjac je koristio svaku priliku kako bi joj uputio najtoplije reči hvale za njen talenat, ali nije krio ni to koliko se divi njenoj iskonskoj lepoti i koliko ga ona uznosi i inspiriše. Marija je bila svesna da bi njenu uzvišenost mogao dosegnuti jedino neko poput Stevana, što je i on dobro znao i razumeo. Mokranjac i Marija venčaće se u beogradskoj Sabornoj crkvi. Za njih će uslediti godine pune razumevanja, nežnosti i toplih ljudskih savetovanja i podrške, a kruna njihove ljubavi biće sin Momčilo. Uverljivosti Micinih prisećanja i pripovedanja o njima i te kako doprinosi junakinjino čitanje naglas Stevanovih pisama i razglednica. Publika na ovaj način diskretno postaje deo njenog intimnog sveta. Tako uvučeni u priču, stičemo utisak da smo se sa Marijom sastali onog 28. septembra 1932. godine, osamnaest godina nakon što je ostala bez svog Steve, kako bi sa nama podelila svoja (o)sećanja baš na godišnjicu njegove smrti. Mokranjčevi su, nošeni vihorom rata, godine 1914. prebegli iz Beograda u Skoplje, gde će Stevan Stojanović Mokranjac, već narušenog zdravstvenog stanja, ubrzo preminuti. Ipak, on će nastaviti da živi ne samo kroz svoju muziku već i u pričama onih koji su ga dobro poznavali. A ovo i jeste jedna baš takva priča.
Iako je spominjemo tek pred sam kraj, ona nije manje važna − muzika. Naprotiv. Čitava atmosfera bi bez tonova bila nepotpuna. Brižljivo birane Mokranjčeve kompozicije doprinele su autentičnosti situacije i na jedinstven način približile slušaocima određene segmente priče. Publika je imala priliku da čuje i uživa u kompozicijama koje su za Stevana i Mariju imale posebnu vrednost, jer su bile deo njihove životne priče. Monolog su potkrepili odlomci iz Četvrte, Pete i Desete Rukoveti, kao i deo iz Primorskih napjeva i Liturgije svetog Jovana Zlatoustog.
Kao deo scenografije, publika je mogla videti originalni portret Stevana Stojanovića Mokranjca, rad Uroša Predića, koji se danas nalazi na stalnoj postavci u Mokranjčevoj kući u Negotinu. Takođe, pisma i razglednice čiji je sadržaj junakinja podelila sa nama deo su muzejske Zbirke Stevana Mokranjca i čuvaju se u Muzeju Krajine. Inače, tu Zbirku čine kako lična prepiska, tako i lični predmeti porodice Mokranjac koji se mogu videti u Mokranjčevoj kući.
Na kraju jednočasovnog izvođenja, salom je odjekivao dug i glasan aplauz, što samo potvrđuje koliko je ova monodrama već prvim prikazivanjem ostavila jak utisak na negotinsku publiku. Izvanredno je bilo ne samo glumačko umeće Ljiljane Jakšić već i tekst koji je ona interpretirala − pozitivne su ocene koje se od sinoć mogu čuti o ovom događaju. Ovom prilikom, autorka monodrame izjavila je kako se nada da će ovo delo nastaviti da živi svoj život van Negotina i da će uskoro i publika u Beogradu, kao i drugim gradovima Srbije, imati tu privilegiju da je pogleda.
Muzejski teatar predstavlja drugačiji i uzbudljiv vid komunikacije sa muzejskom publikom korišćenjem dramskih i pozorišnih tehnika u muzejskom okruženju. Cilj takve komunikacije je postizanje kognitivne i emocionalne reakcije posetilaca. Međutim, on se ne mora nužno izvoditi u muzejskom prostoru, već se može odvijati svuda gde postoji mogućnost da se kulturna baština zaštiti i interpretira, te nas, kao takav, posredno upoznaje sa istorijskim činjenicama i epohom o kojoj govori.
