Sinoć je u okviru 31. Belef festivala u Teatru Vuk održana generalna proba predstave „Dečije povrede” Džozefa Radživa, u režiji Ivana Vukovića. U ovoj duodrami sa elementima komedije, gledamo značajne zajedničke trenutke u životu Kajlin (Sloboda Mićalović) i Daga (Vuk Kostić).
Priča počinje u trenutku kada devojčica Kajlin i dečak Dag imaju osam godina, a završava se u trenutku kada imaju trideset i osam. Iz njihovih života su „izvučeni” samo najvažniji zajednički momenti, a ono što sve te trenutke povezuje – jeste to da su smešteni u školskoj ambulanti ili nekoj zdravstvenoj ustanovi, ili se nalaze u situacijama kada doživljavaju psihičku i fizičku bol.
Uz ustaljeni element povrede (gde se samo njena vrsta menja), naši glavni likovi ispoljavaju ponašanje koje je tipično za određeni uzrast. Kao deca – Kajlin vidi Daga kao „glupog i odvratnog dečaka”, dok Dag pokušava da je očara pričom kako je vozio bicikl po krovu. Kao tinejdžeri – Kajlin i dalje ostaje tvrdoglava i distancirana, dok Dag pokušava da je osvoji pričama o tuči. Već u dvadesetim godinama, iako su bliski prijatelji, ona ima nekoga, a to nije on.
Scene nisu hronološki raspoređene što i nije neophodno kako bi se pratila priča – ključan je odnos koji likovi grade i imaju u različitim periodima života. Na sceni se pored glumaca pojavljuje i reditelj koji najavljuje narednu scenu i daje opis okruženja u kom se likovi nalaze, što je moguće da neće biti slučaj kada se ova predstava finalno postavi. U početku reditelj daje indikacije glumcima: u kom se raspoloženju nalaze i kakav izraz treba da im bude, međutim to nakon prve scene prestaje. Glumci u nekoliko navrata vrlo suptilno i neverbalno komuniciraju sa njim, što takođe verovatno neće biti slučaj na jesen, kada komad bude premijerno prikazan. Iako je tu jer je u ovom trenutku neophodan, ovakav koncept je zanimljiv, jer nikada nemamo prilike da vidimo ni minimalnu komunikaciju glumaca sa rediteljima, a posebno ne u toku predstave.
Na sredini scene se nalazi paravan u koji je upereno svetlo tako da se senke iza njega mogu jasno videti. Scenografija se sastoji od dva drvena stola koji predstavljaju krevete – nekada one iz školske ambulante, a nekada iz sobe devojčice Kajlin. Na samom početku predstave, na stolovima se nalaze dve kutije iz kojih glumci izvlače stvari: od roze suknjice od tila, do brushaltera; od kačketa i dresa do sekire. Kostimi se sastoje od crne haljine i crnih pantalona, a za svaku novu scenu, na tu crnu osnovu dodaju se komadi odeće koji su karaktiristični za period koji igraju – gornji deo dresa, štikle, kecelja, „ludačka košulja”...
Priča nije samo komedija, iako dok gledamo dobar deo predstave, imamo takav utisak. U komičnim dijalozima je sjajan Vuk Kostić u ulozi Daga, pa čak i onog Daga od osam godina. Slobodi Mićalović čini se da više leže scene u kojima igra nešto starije uzraste devojčice Kajlin, a posebno je ostao upečatljv deo u kom je na psihijatriji.
Završetak jedne scene kada Kajlin dolazi u posetu Dagu koji je u komi i gde mu ne može pomoći, vodi do druge scene u kojoj nekoliko godina kasnije ona sedi u beloj košulji na sredini prostorije osvetljene belim bolničkim svetlom. Iako joj Dag dolazi u posetu i predlaže da pobegnu zajedno, ona odbija. U poslednjoj sceni, ponovo nakon nekoliko godina, a sada oboje u trideset osmoj, sreću se na klizalištu. Dag je sada u invalidskim kolicima, a Kajlin ima grižu savesti – oboje svesni da im je dobar deo života prošao, a da se nisu voleli kako su mogli.
Da li se onda to između naših glavnih junaka uopšte može nazvati ljubavlju? Da li je odlazak čin ljubavi? Da li je povređivanje – ljubav? Sve dečije povrede koje nam neko zaleči, jesu ljubav. Njihova ideja o onome šta su mogli biti, jeste ljubav. A što boli – nije ljubav.
Foto: Antonio Ahel/ATAImages
