Nova premijera u Šabačkom pozorištu


Sinoć je Šabačkim pozorištem progrmela jednočasovna premijera predstave Pretposlednja panda ili statika. Reč je o tekstu Dina Pešuta, kojeg je Marija Ratković prekrojila i iz Siska preselila u Šabac.

Junaci su četvoro mladih ljudi rođenih u vreme krvavog rasparčavanja bivše Jugoslavije, čije je odrastanje neminovno zagađeno frazetinama neprijateljstva, jednim od osnovnih alata za stvaranje nerešive konfuzije, kako na ličnom, tako i na kolektivnom nivou. Sazrevanje u toksičnoj sredini poput takve pravi je lov u mutnom i iluzorno je nadati se da će procenat uspešnije snađenih i emotivno zrelih ljudi prevagnuti. Konstantna strepnja postala je “bolest sa kojom se živi” , toliko duboko ukorenjena, odomaćena i kameleonski infiltrirana da je više ni ne primećujemo (što nikako ne umanjuje štetnost njenog prisustva) . Takva strepnja nije gadljiva ni na jedan segment našeg života - strepimo od bliske i daleke budućnosti, od društva, od očekivanja, od neuspeha, od sučeljavanja, od razočarenja, od vremena, od sumiranja, lakše rečeno - od svega.

panda-sabacko-premijera

Autor teksta svoje junake taktički smešta na proslavu dekade od mature, vetrometinu na kojoj sa svih strana istovremeno bičuju svi gorenabrojani strahovi. Odlično idejno rešenje kojim se do koske ogoljeva otuđenost razorenog društva -  nekadašnji drugari postaju prećutni neprijatelji, takmičari sa misijom da impresioniraju, komplekse prekriju šminkom i elokventnim istupanjima, identični u svojim bitkama sa egom i farbanjem fasade. Naizgled toliko suprotnih spoljašnjosti i predznaka, ni ne slute da im je ispod svih zagnojenih naslaga unutrašnjost ista i koliko bi se zapravo duboko mogli saosećati međusobno. Slepa neiskrenost prema svetu vođena rukom straha stvara čitav lavirint iluzija koje sa svih strana pritiskaju ove duboko dirljivo emotivno nezrele ljude. Iako je tekst intervencijama prilagođen Šapcu, nepogrešivo je skrojen i prikladan za Beograd i sve ostale gradove, što je još jedna činjenica koja ide u korist tezi da smo svi isti, izuzev što to još uvek ne uočavamo. Isti i ugroženi kao pande u naslovu komada.

Glumačku ekipu čini četvorno osvežavajuće sjajnih glumaca jednakih u snazi : Kristina Pajkić, Strahinja Barović, Jovana Pantić i Miloš Vojnović. Režiju potpisuje mladi reditelj Maksim Milošević, kojem je ova režija ujedno prva u rodnom gradu i u instituciji. Posebno se ističe i svetlo tokom izvedbe koje potpomaže atmosferu, a za koje je zadužen Miroslav Sretenović.

Predstava je vrlo dinamična, dramski tekst izuzetan, radnja se neobično i skokovito smešta u niz sadašnjih trenutaka koji munjevito bombarduju gledalište u kratkih sat vremena, nagomilavajući utiske koji se nakon gledanja lagano sabiraju, sležu i kristalizuju. Na prvi pogled se čini da su ciljna grupa mladi, ako ( i ovaj put ) zaronimo dublje ispod fasade videćemo da je ograničavanje godinama ili lokalitetom štetno i nepotrebno, te da problematika kojom se bavi izvedba provocira takođe populaciju koja slavi pet, trideset i pedeset godina mature.

Foto: Šabačko pozorište



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste