O strahovima

Sinoć je održano peto veče Festivala internacionalnog studentskog teatra, a ovog puta se publici predstavila glumačka ekipa iz Hrvatske sa Akademije umetnosti i kulture Osjek. Lucija Matković, Vanja Čiča, Davor Tarbuk, Dominik Karaula i Grgur Grgić izveli su tridesetpetominutnu predstavu „12 milisekundi” u režiji Ivane Vukićević u KC Magacin.

Iako je kapacitet kamerne scene bio i više nego popunjen, te je u prostorijama kulturnog centra bilo velike gužve, stajanje tokom čitavog performansa izvođači su opravdali sjajnom igrom, a na kraju bili nagrađeni velikim aplauzom i možda jedinim iskrenim oduševljenjem publike na ovogodišnjem festivalu. Mogli bismo reći da predstava publiku nije ostavila ravnodušnom, a zahvalnost za to pripisati konciznosti i jasnoći teksta koji tako sažet pogađa direktno suštinu bez upetljavanja u silne bespotrebno bačene reči i vreme, temi koja je svima zajednička i bliska, jednostavnoj scenografiji i kostimografiji, koji akcenat stavljaju na umetnički pokret, zatim preciznim, tačnim i uigranim glumcima koji koordiniraju prostorom i svojim telima sa izuzetnom lakoćom, a opet na efektan način pričaju priču u kojoj se može pronaći svaki pojedinac.

Umetnički tim na scenu iznosi problem strahova kod čoveka i postavlja pitanje kako se nositi sa njima onda kada ih je previše i kada oni obuzmu celo naše biće. Iako glumci u svojoj izvedbi nemaju tekst koji govore, njihova tela, pokreti i ples prate priču koja se čuje u pozadini, a koja kazuje strahove kroz koje osoba prolazi na svakodnevnom nivou: „U toku dana se smene različiti strahovi, a da ih mi ni ne primetimo. Od toga da vidimo pauka, do toga da razmišljamo o tome hoćemo li doživeti neki veliki životni promašaj. Zapitala sam se kako mogu da predstavim svoju borbu sa mnogobrojnim strahovima i na koji način to mogu prikazati publici ako bi ti strahovi bili ljudi”, objašnjava rediteljka za okruglim stolom.

Predstavu možemo posmatrati kroz tri celine: prva je upoznavanje sa onim osnovnim, naivnim strahovima, druga prikazana kao javljanje onih većih i mračnijih protiv kojih je teško boriti se i koji oduzimaju snagu čoveku, i treća kojom nas predstava uči kako da nam strahovi ne predstavljaju prepreku.

Prvu celinu otvara troje glumaca na sceni. Dok naratorka priča priču o svojim dečijim strahovima koji je muče, liftovi, bube ili loše ocene, glavnu ulogu, kojoj je naracija tok misli i ispovest publici, strahovi, koje igraju ostali glumci, je sputavaju u pokušaju da se pokreće. „Bojim se, ali borim se”, kaže ona. Uz mnogo uloženog napora, glavni lik se odupire svakome od njih i gura ih po strani. „Kada ih ne vidimo, oni onda kao da ne postoje”, replika je kojom se završava prva celina, a dramsku pauzu je ispunila tišina iščekivanja nastavka priče.

„Svetla su takođe glumci u predstavi”, reči su rediteljke, koja se u predstavi od scenografije služila isključivo njime. Promenom melodije muzike u pozadini, gašenjem svih svetala, osim onog koje drži naratorku u epicentru, budi se mračnija atmosfera, koja je i kod publike zadržala ćutanje i neizvesnost. Time se otvara druga celina, u kojoj se pridružuje i četvrta glumica koja je u prvoj celini bila deo publike. Ona igra veće strahove, strah od toga da budemo neprihvaćeni, od toga da nismo dovoljno dobri, od toga da nećemo uspeti, da ćemo nekoga razočarati, uvrediti ili povrediti. Svi strahovi zajedno pokušavaju da savladaju devojku. U narednim scenama se mogla videti velika uigranost i dobar timski rad plesača, koji su jako brzom smenom pokreta ruke bez greške, uz preciznost i tačnost prikazali scenu borbe tri naprema jedan.

Ovu celinu bismo mogli podeliti na dva dela, na mračan i mračniji. Mračniji počne onda kada se peti glumac priključuje, takođe iz publike, ostatku postave na sceni: „A onda dođe on i oduzme mi sve”, kaže naratorka najavljujući njegov dolazak. Najveći strah dolazi, šef ostalim strahovima i diktator ponašanja naratorke, koji prostim pucanjem prstiju može odrediti njeno kretanje. Scene koje su usledile pokazuju koliko je marljivog rada i truda uloženo u to da se postigne kompatibilnost i ujednačenost u pokretima glumaca. Pucanjem prstiju, koje simbolično predstavlja brzinu buđenja i delovanja strahova, naratorka biva kontrolisana, krećući se haotično po sceni: padanjem na kolena, ustajanjem, pa opet padanjem, udaranjem o zid, kada je na kraju svi strahovi zajedno obuzimaju, nose i bacaju, sve dok ona konačno ne popusti. Najveći strah se vraća u publiku, a salu je ponovo uz prekid muzike ispunila tišina.

Poslednja celina predstave je nada, koja donosi vedriju muziku i više svetlosti na scenu. Nada nastaje onda kada se prepustimo, onda kada prihvatimo strahove, kada plešemo sa njima i prihvatimo ih kao deo koji je uvrežen sa nama samima. Živeći u simbiozi sa njima, i kroz njih, što se simbolički u performansu prikazuje laganim plesom strahova sa naratorkom, naučićemo da volimo sebe. Da volimo, jer „ljubav rešava svaki strah. Ne bojim se.”

Ovaj performans je takav, kao naizgled naivna studentska predstava, kratkog trajanja od svega 35 minuta, postigao efekat kakav na ovogodišnjem festivalu nije bio primećen, tako da je veliki broj gledalaca ostao i kasnije za okruglim stolom, na kratkom razgovoru sa glumcima, rediteljkom i tehničarem predstave.

Danas je poslednji festivalski dan, pa će stoga biti izvedene dve predstave. „Lola Montez”, monodrama Nevene Kočović u režiji Đorđa Nešovića sa Fakulteta umetnosti iz Prištine igraće se u Pozorištu na Terazijama sa početkom u 18 časova, kao poslednje takmičarsko izvođenje ovogodišnjeg FIST-a. Nakon toga, od 20 časova u Bitef teatru će se održati dodela nagrada i svečana ceremonija zatvaranja, nakon čega će publika moći da pogleda ovogodišnju FIST produkciju „Zeke ili o skakačima” u režiji Tare Mitrović. Koproducent predstave je i portal Hoću u pozorište.

Foto: FIST