Juče je odigrana treća predstava na Festivalu internacionalnog studentskog teatra u prostorijama Studentskog kulturnog centra. Ovog puta priliku da se predstavi publici imao je umetnički tim iz Italije sa pozorišne akademije „Sofia Amandolea“ iz Rima izvedbom predstave „Soft Rains“. Režiju potpisuje Paolo Alessandri, a predstavu igra osmoro studenata i studentkinja: Frančeska Baks, Đulija Franko, Aurora Dario, Stefania Ferara, Kiara Giringeli, Lukrecija Moneta, Šarlota Notaro, Masimilijano Pudu.
Glumci na scenu donose temu globalnog zagrevanja i predstavljaju svoje viđenje ekološkog problema, koji se tiče svih ljudi na Zemlji. Demantuju to da će doći do kraja sveta, i ekipa navodi da „ljudi često mešaju kraj sveta sa krajem čovečanstva. Nestaće ljudi kao vrsta, ali svet, planeta − ona će krenuti ispočetka. Mi ćemo biti novi dinosaurusi“.
Predstavu obeležavaju efektivnost scenografije i velika preciznost u scenskom izrazu. Propraćena je muzikom tokom čitavog izvođenja, a naizmenična scena svetla i tame držala je pažnju publike do poslednjeg trenutka performansa. Karakteristično za predstavu je i to da su glumci koristili veliki broj rekvizita, kojima su sjajno upravljali, i u potpunom mraku uspeli da uvek ostanu na visini zadatka, te je predstava odigrana tačno, perfektno i precizno.
„Zemlju će pogoditi Veliki Talas, a nakon toga će sve kopno postati jedno veliko morsko dno“, navodi se kao glavni problem, kojim se glumačka ekipa vodi tokom igranja. Stoga, kostimi nisu bili komplikovani kao što je slučaj sa scenografijom. Ekipa je bila u kupaćim kostimima, koji obeležavaju vrelu sezonu bez padavina prouzrokovanu globalnim zagrevanjem. Na sceni je prikazana naviknutost ljudi na stanje u kom ekološki problemi dovode do neravnoteže u prirodi. Tek nakon što se na vestima javnost obaveštava da će 19. maj biti prvi kišni dan, na sceni nastaje potpuni haos. Medijska pažnja se usmerava na meteorološka praćenja i obaveštava javnost o kretanju ogromnog talasa nastalog potopom Antarktika, kao i na prenos govora organa vlasti koji se trude da smire uznemireni narod, te dominantna ostaje replika „Sve će se na kraju završiti dobro“, koja se ponavlja do kraja scene.
Ljudi, zabrinuti zbog ogromne količine vode koja nailazi, počinju da paniče, što glumci prikazuju neredom, dinamičnom i glasnom muzikom, ubrzanim hodanjem na sceni, nejasnim rečenicama i gde se iz bujice reči čuje samo poruka „Hoću da umrem“. Scena prati situaciju duševnog stanja likova tako što se oni nalaze u potpunoj tami, a jedini izvor svetla su baterijske lampe, koje trepere, i crveno svetlo, kojim se pojačava jeziva atmosfera na sceni. Kostimografija se menja, te se glumci oblače u kabanice i uzimaju kišobrane, a nakon paljenja centralnog reflektora iz tame izlazi jedna od glumica u žutoj kabanici noseći tablu na kojoj stoji natpis „Pogodite šta? Prekasno je“.
Pošto je Veliki Talas progutao kopno, na sceni su zavladali mrak i tišina označivši kraj izvođenja.
Nakon završene izvedbe, ostao je utisak da je publika bila podeljenog mišljenja i utisaka o komadu koji je imala prilike da pogleda, što je bio slučaj i za okruglim stolom koji je održan neposredno posle igranja, a gde su autori predstave odgovarali na pitanja gledalaca.
Iako se za scenografiju, kostimografiju i scenski pokret mogu nanizati reči hvale, to ne bismo mogli reći i za tekst, koji je bio isuviše jednostavan, da možemo reći da je višak u čitavom izvođenju, koje je na publiku svakako ostavilo mnogo jači utisak nego same reči izgovorene na sceni. Dizajn, pokret, scenografija i kostimografija jesu ti koji su oblikovali doživljaj publike. O tekstu se stiče mišljenje da je tu samo zato što „predstava treba da ima tekst“, tako da kvari celokupan utisak.
Iz razgovora sa glumcima saznajemo da je cela predstava oličenje licemerja ljudi prikazana uglavnom kroz scenski dizajn. Pozadinska priča o zagađenju biva potirana korišćenjem plastike, velikom potrošnjom struje i nafte, proizvodnjom izduvnih gasova, koji su štetni po okolinu. Svaki pojedinac je prikaz licemerja čovečanstva, koje zastupa stavove o ekologizmu, ali zapravo sam ne čini ništa korisno da bi pospešio trenutno stanje, što je metaforično prikazano tako što likovi pokušavaju da se kabanicama i kišobranima zaštite od cunamija koji će potopiti čitavu planetu.
Kako autori navode, ljudi su se pomirili sa beznađem, da se više ni ne trude da poboljšaju stanje u svetu i prirodi. Ključem spajanja teme ekologizma sa sloganom festivala „Neko koga (ne) znam“ i tematikom identiteta, autori nam iznose poruku predstave, a to je da se moramo vratiti svojim korenima, kako bismo uspeli da promenimo prvo sebe, a onda i svet u kom živimo.
Igranje sledeće predstave u okviru festivala održaće se večeras, 20. maja, u KC Studentski grad, sa početkom u 20.00 časova. Umetnički tim sa Nacionalne akademije pozorišne i filmske umetnosti „Kr. Sarafov“ iz Sofije predstaviće svoju autorsku predstavu „Impressions of Beckett“, koju režira Bojan Kračolov.
Foto: Ana Petrović, Aleksandra Novaković
